Društvo

Priča o Radmili Rajković-Žujki, nastavnici geografije u O. Š. Milica Pavlović

(Za sve koji su imali čast da im predaje i koji su je poznavali, a i onima koji nisu)

74views

Radmila Rajković-Žujka, bila je nastavnica geografije u O. Š. “Milica Pavlović”. Za nas đake stroga i po malo živčana. U stvarnosti vredna i pedantna žena, dobra komšinica, prijateljica. Živela je na jedanaestom spratu u jednom od dva blizanačka solitera Nemanjine ulice sa svojim suprugom Milanom koga je zvala Maco. Maco je bio inženjer, ali je na pločici vrata njihovog stana pisalo da je službenik. Komšije kažu, dobar čovek i u službi svima. U lift nikada nije ulazila sama. Čekala je da naiđe neko od stanara ko bi ušao sa njom i pritisnuo dugme odgovarajućeg sprata. Ona to jednostavno nije mogla da uradi iz straha da se ne zarazi. Ni vrata od lifta nije dodirivala rukama, samo maramicom. Ukoliko bi zaboravila maramicu izlazila bi na onom spratu na kom je izlazio njen saputnik, pa odatle išla peške. I novčanice je redovno prala kada dođe iz banke ili prodavnice. Jednom prilikom kada se razbolela i ležala u bolnici, đaci su joj otišli u posetu. Pričali su nam da je na nogama imala tanke najlon dokolenice i još nekoliko pari u rezervi. Svakodnevno ih je po dva-tri puta menjala i prala, pa joj tako noge nikada nisu bile izložene direktnom kontaktu sa bolničkim papučama i uvek čiste. Prirodno svetle, plave kose, podšišane ravno, dužine malo iznad ramena. Na sredini-razdeljak sa šiškama koje se blago povijaju na jednu i drugu stranu. Na kosu nikada ništa nije stavljala. Ni farbu, ni lak, a verovatno iz razloga što je to štetno. Zbog te žućkaste nijanse u kosi, đaci su je i prozvali Žujka. Nije se šminkala, ali je redovno na usne stavljala grožđanu mast. S obzirom da je posebno vodila računa o higijeni ruku, đački dnevnik je nosila između dva prsta, a zapisivanje časa je umelo da potraje i dvadesetak minuta. Prvo sa ta svoja dva prsta koja je rešila da žrtvuje ( svim neprijateljima u obliku bakterija i virusa) otvori dnevnik, a onda uzme hemijsku i dugo isprobava njen rad. Mastilo mora ravnomerno da klizi po papiru. Kada završi sa prvom rečenicom, onda opet vrh olovke očisti, pa onda nastavi dalje. Piše tako što dnevnik skoro da i ne dodiruje šakom, nego onako, malo sa visine. Nikome nije bilo lako kad treba da nas propituje. Dobro smo se preznojavali. A za jedan čas ispita maksimalno dva đaka. Imala je svoj štap koji je koristila za pokazivanje pojmova na geografskoj karti, a mi đaci smo imali svoj. Događalo se ponekad da greškom uzmemo njen štap, ali smo ga nakon uočene greške morali odneti do toaleta da ga dobro operemo. A umela je i da ga upotrebi u disciplinske svrhe. Kredu je retko koristila, a kada je baš morala nešto da napiše na tabli, onda je uzimala isključivo novu, nikako korišćenu. Škljocanje olovke na času nije podnosila. Zato smo pre časa svi morali da uključimo svoje hemijske olovke da se ne daj Bože ne čije ono “škljoc”. Bila je alergična na dugu kosu devojčica koja im je padala na lice. Mislim opet zbog higijene. Jer zamislite tu prljavštinu koja se po mišljenju nastavnice Žujke mogla naneti na lice preko kose. Pa tek uvrtanje krajeva kose prljavim rukama… Ne, nikako. Kosa je na njenom času morala biti vezana u rep ili pletenicu. Ko zaboravi gumicu ili šnalu, može da računa da će biti izbačen sa časa. Devojčice su morale da se pridržavaju tog pravila, a ako se ipak dogodi da neka zaboravi potreban rekvizit, dovijale su se na razne načine. U pomoć su dolazile pertle sa patika, kaiševi sa mantila, ili bi jednostavno uvlačile kosu ispod kragne đačke kecelje, pa je izgledalo kao da je “paž” frizura u pitanju. Kada se naljuti, prštalo je na sve strane. Meni je u sećanju ostalo da se jednom toliko iznervirala da nas je nazvala “stokom bez repa”. Kada počne čas, nije ga prekidala dok do kraja ne ispredaje to što je planirala. Isto je bilo i kada propituje. Ako započneš sa odgovaranjem, a u međuvremenu zvoni, nemoj se ništa radovati, brale moj. Nego pričaj to što znaš, a ako ne znaš, sedi, jedan. I to na sred odmora. I kao što rekoh, svaki odmor posle časa geografije nije bio odmor, nego čas. Ako je u pitanju mali odmor, onda je to odlično, ali ako se radi o velikom odmoru koji je trajao petnaest minuta, onda zlo i naopako. Em smo na geografiji, em ostadosmo bez doručka. Jednom, baš u mom razredu, probila Žujka i veliki odmor. Uveliko zvonilo za početak sledećeg časa. A ona ništa. Ne obraća pažnju. U fazonu: “Samo vi zvonite, ja i dalje držim čas”. I mi smo bili tako istrenirani da kada zvono oglasi kraj časa i dalje sedimo ne pomerajući se. I tako se nama pored užine bez koje smo redovno ostajali i već se navikli na to, čas produžio i na čas istorije. Pet, deset, petnaest minuta… Mi sedimo, ona i dalje predaje. Negde na tom petnaestom minutu ugledamo nastavnicu istorije Slavku Petrović kako stoji na stepeništu susedne zgrade u kojoj je trebalo da imamo čas. Stoji Slavka, stavila ruke na leđa i gleda tačno u prozor kabineta za geografiju.

Ni sama ne znam na koji način smo Žujki skrenuli pažnju na to da nas nastavnica istorije čeka dole, u dvorištu. Možda je pomoglo, ali malo. Ipak je ona dovršila započeto predavanje, samo u nešto bržem ritmu. Kada smo konačno došli na čas istorije, nastavnici Slavki je ostalo manje od pola sata da nam ispredaje novu lekciju. Mi smo očekivali da će bar malo ispoljiti ljutnju prema Žujki, ali ona je na naše razočarenje ostala staložena i ni jednu jedinu reč nije o tome progovorila. Naši roditelji su znali o Žujki onoliko koliko smo im mi pričali. Nisu marili ni za propuštenu užinu koju su oni plaćali, a mi je menjali za čas geografije, niti su dolazili u školu da se bune za povišen ton ili ćušku. Ništa od toga. Nastavnik se cenio i uvek bio u pravu. A mi? Mi smo se jednostavno pripremili za život koji i nije baš tako ružičast. Sigurna sam da smo bezbroj puta bili u situaciji koju bismo rado menjali za milion grdnji nastavnice Žujke ili udarac onim njenim štapom, pa da idemo dalje. Nastavnica Radmila je već odavno na onom svetu, pokoj joj duši i Carstvo Nebesko. I pored toga što je bila stroga, kada evociramo uspomene na osnovnu školu, ona uvek bude tema naših razgovora. A o znanju geografije koje smo stekli kod nje, suvišno je govoriti. Podstaknuta četom na FB profilu Mime Zindović, a na ideju Nataše Mojsilović da bi o Žujki trebalo napisati koju reč, ja to i učinih.

U tome su mi svojim sećanjima pomogle Mima Zindović, Nataša Mojsilović, Jasna Baralić, Snežana Parezanović.

PIŠE: NELA MEČANIN eks MAJSTOROVIĆ

Ostavite komentar