U centru grada, u sada već takozvanom prigradskom naselju a nekada pravom, bogatom selu, u okolnim mestima, gradovima i razgovorima, oduvek je bilo onih koji gledaju, aplaudiraju i onih koji se smeju. Gledali su da utole zdravu radoznalost, da vide šta će dalje da bude, ili samo zato što su se našli tu, na vašarištu, u cirkusu. Gledali su iz ljubavi i ljubopitljivosti, radi špijuniranja, ubijanja vremena, preko plota, sa strane, sa grane. Gledali su da bi se smejali ili aplaudirali, a aplaudirali su ili po direktivi ili zato što to još neko radi, iz pomodarstva ili, nasuprot tome, zato što su pustili svoja tela da se raduju onome što artista radi i tome što uvek, posle svog posla, promenade po žici, igre sa svojim i okolnim uzbuđenjima i pogledima odozdo, ostaje živ. Razlozi za smeh su privatni i ima ih koliko i posmatrača, a verujem i više. Smeh kao vrlo ličnu i autentičnu svojinu treba poštovati gde god da se nađe, ali je poželjno biti i oprezan pred nekima koji se smeju.

Priče dr Radiča Vojinovića smeštene su u knjigu koja se zove „Bilo pa prošlo”. Kratke su, ljupke i lične, a ipak vrlo pristojno lične, te za sebe lako zadrže pažnju probranog čitaoca prijemčivog za lepo, a lepog u njima ima. Ima i sećanja, i opservacija, pretpostavki, vedrog filosofiranja i istine.

Iz Cirkusa se ide u Banju, pa se posle male ratne priče i ratnog iskustva izgradi socijalizam, zatim se u dugovanju neđe neko, možda jedini, ko uspeva da doskoči velikom Vojinu Vojinoviću kakvog sada nema, zatim se tu onda nađu ratni invalid, kopači i pevači, Dmitar Đurović i Branko Todorović, zapamti se i nepravda kojoj savremena gumica za brisanje ne može ništa u sećanju nekadašnjeg đaka prvaka, pa ni u sećanju na pismeni zadatak, na operu „Knez Igor”, na čas marksizma koji je ostao u već maglovitim predelima teorije što odavde liči na bajku, a posle bajke – zubobolja, pa satira bez satire, jer narator je zaista u nekom periodu bio multimilijarder, a onda mu se dešava da mu neko ko nije pacijent u njegovoj stomatološkoj ordinaciji pokazuje zube, a on se pita čemu to, i zaista čemu pokazivanje zuba kad u jednoj drugoj ordinaciji Milanku, po nekim pričama, izljubi doktor slaveći život, a na drugom mestu, u dalekoj zemlji, prodaje se vera za večeru brzo i glatko, za razliku od Istorije jednog života ispričane u vozu i pažljivo saslušane, poput koncerta koji sledi za Dan republike, na kom Radmila Bakočević i Nikola Mitić ostavljaju naratora nemoćnim da opiše a sprečenim da do kraja iskaže lepotu, divljenje, osećanja sopstvene nežnosti, nežnosti živahnog duha koji uz malog Pera, preko telefona ili licem u lice, putem razgovora ili u pričama, nesebično, požrtvovano obasipa putnike namernike, prijatelje i čitaoce obiljem humora, mudrosti i čovečnosti, nekada tako tipične za naš grad i to zato što oseća vrednost trenutka lepote, toliko dragocenog za njega, za mnoge njegove junake iz knjige priča „Bilo pa prošlo”, za Čačak, a možda i za još nekoga ko će se zadržati do kraja promenade po žici.

(Objavljeno u zbirci priča dr Radiča Vojinovića „Bilo pa prošlo” koja je odštampana 2018. godine)

P.S. Ova zbirka priča je samo odštampana tako da je to knjiga, koja je zaslužila da bude knjiga, a nije knjiga jer nije registrovana u Narodnoj biblioteci Srbije. To nije fer! Nije fer ni zbog knjige, ni zbog priča u njoj, ni zbog njihovog autora dr Radiča Vojinovića, ni zbog Čačana, ni zbog Čačka, ni zbog mogućih čitalaca, niti zbog još nekih koji bi se zadržali do kraja ovog lepo opisanog dela istorije koja još uvek čini i podržava ovaj naš grad.

PIŠE: Ivana Pajić