OstaloUncategorized

BRANKO JELIĆ: Izašao sam na pomoćni teren Borca i emocije su me preplavile

Setio sam se drugara, svojih ljudi, prijatelja, porodice…Najiskrenije, to je bila čista emocija, kasnije je sve bio, uglavnom, posao!

311pregleda

Nekadašnji fudbaler Borca Branko Jelić ovih dana je bio u poseti rodnom Čačku. Popularni Jelka, za one koji ne znaju ili nisu sigurni, više od deceniju i po živi u Australiji. U Pertu je okončao igračku karijeru i sa porodicom odlučio da ostane da živi u zapadnoj Australiji. Podsećamo da je zbog svestranosti relativno kasno doneo odluku o fudbalskoj karijeri. Iz Borca, u kome je počeo da trenira, prešao je u Zvezdu, pa u Vojvodinu iz koje je otišao u Kinu. Retko se dešava da se igrači iz Kine ponovo nađu u Evropi, ali Jelić je zaigrao za Kotbus i dao čuvene golove minhenskom Bajernu.

Iskoristili smo susret uživo i Branku postavili više pitanja.

Borac je bio Vaš prvi klub?

“Realno, kasno sam počeo da treniram fudbal. Igrao sam basket i svi koji su me gledali pitali su da li treniram košarku. Isto je važilo za fudbal pa je to uticalo da se dvoumim. Na kraju došao je tatin kolega i odveo me na fudbalski stadion. Ćirko (Milovan Ćirković, prim. aut.) je bio prvi trener. Iz Borca sam otišao u vojsku da bih još jednu sezonu odigrao za Zebre. Nakon toga prešao sam u Zvezdu, jer se Drulić povredio, potom sam prešao u Vojvodinu gde sam odigrao jednu sezonu. Iz Novog Sada otišao sam u Kinu, odigrao sam četiri godine, pa se vratio na Stari kontinent. U Nemačkoj sam igrao godinu ili dve da bih se zaputio za Australiju. U Pertu sam se igrački penzionisao”.

U Nemačkoj su ostali upamćeni golovi za Enerdži Kotbus protiv Bajerna?

“Nedavno sam bio u Kotbusu. Moje fudbalere sam vodio na turnire u Nemačkoj i Italiji pa sam “svratio” u bivši klub. Bilo je predivno, susret sa svim ljudima, ekonom u klubu, za ceo životni vek, pa doktor, maser, kuvarice…Predivan osećaj, ali moram da vam ispričam osećaj kada sam pre nekoliko godina posetio stadion kraj Morave. Izašao sam na pomoćni teren i emocije su me preplavile. Stvarno ne mogu da opišem, najčistije emocije, setio sam se drugara, svojih ljudi, prijatelja, porodice…Najiskrenije, to je bila čista emocija jer svi koji su igrali na tom terenu, blatnjavom, sete se ekipe, ljudi…Kasnije je sve bio uglavnom posao bez obzira što sam imao sreću da igram protiv velikih igrača, velikih klubova, ali nikada nisam osećao tu emociju”.

U Australiji imate svoju školu fudbala?

“Da, ali tamo je sport sezonski, traje šest meseci. Klubovi startuju u martu i završavaju takmičenja polovinom septembra. “A” liga kreće u oktobru i traje do aprila, maja. Timovi iz “A” lige su franšize, poput NBA lige, nema ispadanja, nema upadanja, a sada nešto pokušavaju da promene. Međutim, nemaju podršku države koja forsira AFL i kriket, što su njihovi nacionalni sportovi. Australija je pre dve decenije imala oko 20 igrača u ligama iz Top 5, a sada toga nema. Svaki klub mora da ima bazu, da radi sa mlađim selekcijama, da ima navijače, publiku, a ne da bude veštačka tvorevina. U mom klubu radimo sa mlađim selekcijama, funkcionišemo po principu članarine, ali je lepo što je uključena cela zajednica, ima dosta volontera. Generalno, ljudi rade, ali se i bave sportom, a manje je onih koji žive od sporta. Imam sreću das a svojim drugarom vodim klub, akademiju i živim od sporta. Prošle godine smo imali 96 timova, svih uzrasnih kategorija, i nas dvojica brinemo o svim trenerima, igračima, ali i prvim timovima, ženskom i muškom, koji igraju na najvišem nivou u stejtu. Nas dvojica sada pokušavamo da sezonu koja traje šest meseci dupliramo jer pripreme su duge, traju po tri, četiri meseca”.

Ko je najpopularniji sportista u Australiji?

“Verovatno neko iz AFL – a ili kriketa, ne pratim, ali i za to imam objašnjenje. Specifično je da su klubovi  zatvoreni za druženja. Evropljani donose spontanost, improvizaciju, dok su oni zatvoreni. Recimo, ljudi koji gledaju kriket ne gledaju druge sportove. Evo, došao sam u Čačak pa sam gledao košarkaše Borca, pa pričao o Poletu, fudbalerima Borca…Kod njih vlada ta zatvorenost, nema dubine, većinom se svodi na priče o vremenu, što je nekada lapo, ali kada je konstantno postaje monotono. Želim da se družim, da razgovaram sa ljudima, da čujem kako ljudi vide stvari iz svog ugla…Kako gledaju na život, trudim se da učim celog života, pod tim podrazumevam ne samo formalno obrazovanje”.

Da li ste zadovaljni porodičnim životom u Pertu?

“Svakako, navikli smo se, a sada nam je plan da češće dolazimo u Srbiju. Idealno kombinacija je tri puta četiri. Tri meseca tamo, pa tri u Srbiji, ali čekamo da i mlađi sin završi srednju školu pa da vidimo gde će se opredeliti. A i svi smo stariji, deca, mi, roditelji, prijatelji, familija…I setim se Alhemičara gde moraš da obrneš ceo krug i vratiš se tamo gde si počeo. Sa druge strane živeo sam u više zemalja pa mi prija kad ti ne treba još jedan papir, kad ne moraš da zoveš treću osobu da bi završio posao, kad su ljudi spremni da pomognu. Kada se osećaš prijatno, slobodno, opušteno…Ljudi koji žive “preko” su stranci i tamo, i ovde, uvek su nešto između. Društvene mreže daju privid jer jabuka sa jedne strane je lepa, zdrava, a sa druge, koju ne vidimo trula. Zašto misliti da je komšiji trava zelenija. Pa svi imamo neke svoje probleme”, podvlači Branko Jelić.

Nastaviće se…

Đ.M.

https://matis.rs/wp-content/uploads/2024/09/Flajer-oktobar.pdf

 

 

 

Ostavite komentar