U NTP Čačak održana je prezentacija doktora nauka, Jelene Trbović, a u organizaciji NTP i Udruženja „Irmos“. Jelena je naša Čačanka koja je završila Gimnaziju u Čačku, a potom diplomirala na Fakultetu za fiziku Univerziteta u Beogradu. Tragajući za znanjem, nije se zaustavila na diplomi osnovnih studija, već je išla dalje, da bi 2006. godine odbranila svoju doktorsku tezu u Americi. Postdiplomsko usavršavanje nastavlja u Švajcarskoj gde i danas živi i radi. Mladi ljudi našeg grada koji vole fiziku i koji planiraju da se njom bave, kao i privrednici grada Čačka, mogli su da čuju dosta toga korisnog od nekog ko je svoju profesionalnu karijeru posvetio ovoj nauci.

Tema prezentacije bila je „Zašto su naučnici potrebniji kompanijama nego univerzitetima“, a o novom pitanju koje glasi:“Zašto volim fiziku?“, Jelena će imati priliku da razgovara sa učenicima Čačanske gimnazije, u petak 21.05.2021. god.

„Naučnici su izuzetno potrebni privredi, možda i više nego univerzitetima jer su inovacije te koje su zapravo privredi neophodne. To je rudnik zlata koji stalno treba da se kopa. Problem je što naučnici sebe ne vide u kompanijama i ne smatraju da će tamo biti ispunjeni. Ni privreda ne vidi naučnike kao ljude koji bi trebalo da se zapošljavaju u kompanijama. Sa druge strane, u akademiji nema mesta za sve naučnike, pa se zato dešava da naučnici ostaju bez posla. To povlači drugi problem, a to je što mladi ljudi zbog svega navedenog prestaju da odlaze u nauku. Nauka tada stagnira, ne razvija se, a povratna sprega je to da privreda ostaje bez inovacija, a kada nema inovacija, ne postoji način da se uradi nešto što niko drugi nije uradio na tržištu. Privreda bi trebalo da se potrudi da privuče naučnike i obezbedi uslove da mogu da stvore i prenesu inovacije “, kazala je Jelena na početku svog izlaganja.

Prenoseći prisutnima svoje lično iskustvo kao naučnika, Jelena je govorila i o tome kako je nakon doktorskog rada morala da odluči šta će dalje. Prema nauci je osećala ljubav, jer je to emocija koju imaju svi naučnici i u njoj ima puno komfora gde pojedinac može da se iskaže u svojoj oblasti. Shvatila je da ne sme dozvoliti sebi da doživi zastrašujuće iskustvo ribice koja je uhvaćena u čeljusti ajkule. Zato je počela da radi u kompaniji kojoj su naučnici izuzetno potrebni. Tu su se u jednoj interakciji i sinergiji, a na obostrano zadovoljstvo, spojili Jelenino naučno znanje i znanje njenih kolega i sama kompanija koja kroz to može ostvariti profit.

„U privredi koja mora biti orjentisana na profit, glavni cilj je svakako zarada. Naučnici  se u kompanijama susreću sa podelom posla u ostvarivanju ciljeva. U njima nema slobodne volje. Radi se ono što bi trebalo da se radi. Kompanije mogu imati mogućnost da same prave svoj poroizvod koji će prodati, a postoji mogućnot da imaju investirora. Ukoliko kompanija ima investitora, onda je fokus na razvoju proizvoda, a mana je to što investior diktira to što će se raditi, pa samim tim nema slobode u odlučivanju“, rekla je Jelena.

Kompanija „Zurich instruments“ u kojoj je Jelena zaposlena, nastala je iz Tehničkog univerziteta u Cirihu. Kompanija proizvodi merne uređaje na visokim i niskim frekvencijama. Primenjuju se u svim oblastima delovanja, fotonici, medicini itd. Kompanija je nastala tako što je tih uređaja već bilo na tržištu, ali je iskorišćena nova tehnologija da se isprogramira nešto novo. Sada na jednom uređaju ima veoma puno funkcija koje je kompanija mogla da ponudi tržištu. Uspeh je bio neminovan sled događaja. Kompanija nema investitore i prodaja im je od krucijalnog značaja. Imaju zaposlene koji rade tehničku prodaju kao i  naučnike sa doktoratima koji rade u marketingu i prodaji i na taj način predlažu rešenja svojim klijentima. U odeljenju za istraživanje i razvoj prave instrumente, programiraju ploče, prave softvere. Isporukom i logistikom zaokružuju ceo proces rada kompanije.

Naučnici bi trebalo da znaju koje su to veštine koje mogu doprineti privredi, a  i privreda bi trebalo da zna šta naučnici donose. Naučnici mogu da rade u istraživanju, testiranju proizvoda, da pišu tehničke priručnike, da znaju da održe predavanje i nauče svoje klijente onim što im je potrebno.

Veštine koje su potrebne kompanijama su upravljanje projektima i upravljanje proizvodima. Kod upravljanja projektima u privredi postoje rokovi, tako da naučnicima to može da bude stresno, a stres nije ništa manji ni kada se projekat ukine jer nije profitabilan. Takođe se mora voditi računa i o ekonomiji vremena, a ljudi od nauke su navikli da rade u vreme kada to njima najviše odgovara. Što se upravljanja proizvodima tiče, najbitnije je plasirati, tj. prodati proizvod.

Na kraju prezentacije došli smo do odgovora zašto su naučnici potrebniji privredi nego univerzitetima.

Procesi u mnogim kompanijama su zastareli i naučnici mogu da utiču na to. Imamo i inerciju kompanija da nešto promene, a naučnici su ti koji bi trebalo da utiču da promene krenu da se dešavaju.

Jelenino mišljenje je da je potrebno da se Jako puno ljudi bavi naukom. „Naučnici su neophodni u svim segmentima. Oni su sposobni da izvedu zaključak i predlože rešenje. Naučnici mogu i sami da osnuju svoje kompanije. Takođe mogu da uočavaju probleme koji bi trebalo da se reše i to lansiranjem novog proizvoda. Tu je i istraživanje tržišta kao jedan naučni projekat. Sa takvim arsenalom, mogu da se organizuju timovi koji će pokrenuti nove poslove. Tako naučnici menjaju privredu na bolje što doprinosi razvoju celog društva“, zaključila je Jelena u svom izlaganju.

Prezentacija koju su prisutni mogli da čuju bila je izuzetno korisna kako mladim ljudima, tako i privrednicima. Privrednici bi trebalo da razmišljaju u smeru što većeg angažovanja naučnika u svom proizvodnom procesu, a mladim ljudima i srednjoškolcima će sigurno pomoći da se bez zadrške otisnu u svet nauke. Hrabro i sa verom, kao ao što je to uradila Jelena.

Nela Mečanin

Foto: Udruženje „Irmos“