Znate li gde je Gospodar Jovanova? E, baš tom ulicom žurim u sunčano popodne od pošte ka Gimnaziji. Kraj je radne nedelje, ljudi se vuku gladni i bezvoljni noseći sindrom prolećnog umora. U minijaturnoj radnji za fotokopiranje momak, vidno umoran od posla, života, svega.Dajem mu papire da kopira. Stihovi. Moji. „U dva primerka, kažem.“

– I ja sam nekad pisao , neočekivano me zapljusnuše reči.

– Pa što si prestao? – samu sebe iznenadih što uopšte nastavljam ovaj razgovor.

– Da ne bih poludeo.

Tišina u maloj radnji. Nije trebalo, velim sebi, nije trebalo da čačkaš tamo gde ne treba. Sad plivaj.

Gledam ga. Ima bistar i pronicljiv pogled.

– Znaš li ti, pitam ga, da je Dostojevski baš počeo da piše da ne bi poludeo, da ne bi ubica postao? Branio se pisanjem, čoveče, a ti si naopako postavio stvari.Da znaš da si pogrešio.

Sad on mene posmatra.

– Od ovoga- pokazuje na pesme- se ne živi. I zbog toga sam prestao.

– Što pre moraš da se vratiš pisanju, shvataš li? Znam i ja da se ne živi od poezije, ali seti se, koliko si bio srećan u tim trenucima? Kad shvatiš da si nešto stvorio?Da si zabeležio događaj, zapamtio emociju?

Čuješ li sebe, pusti čoveka na miru, šapuće mi glasić iznutra, onaj što uvek sve zna najbolje čak i onda kada ne želim da radim ono što je najbolje za mene.

– Srećan? –reči me vratiše iz daleke galaksije u kafkijanski skučenu radnju. Slab osmeh pređe preko njegovog lica.

Ne može , veli, da se seti. Davno je to bilo. Preseče me neka crna pruga onako,preko pola, kao onomad Mehmed-pašu Sokolovića kad pogleda višegradsku ćupriju poslednji put. U trenu se setih Popine pesme „Konj“. Ona govori o jednom jedinom pokušaju pobune koji se završio porazom.

Obično

Osam nogu ima

Između vilica

Čovek mu se nastanio

Sa svoje četiri strane sveta

Tada je gubicu raskrvavio

Hteo je

Da pregrize tu stabljiku kukuruza

DAVNO JE TO BILO

U očima lepim

Tuga mu se zatvorila

u krug

Jer drum kraja nema

A celu zemlju treba

Za sobom vući…

Papiri se kopiraju, zuji mašina, čovek počinje da priča. Ta potreba otvaranja pred nepoznatim dešavala se i meni, nekoliko puta.Jednom u škripavom vozu na pruzi Beograd- Bar, drugi put u nekoj čekaonici.

– Svi sad pišu, otpoče moj sagovornik. Mnogi pišu jer ih neko tera, znam ja to. Učitelji, doktori, svi samo popunjavaju neke sveske, papire, neko ih proverava, kao usavršavaju se, ne stižu da rade ono što im je posao. Ne bave se ljudima, nego administracijom.

Lik je u toku potpuno. Svi pišu. Skribomanija opšta. Pišem ja, pišeš ti. On, ona, ono. Mi vi, oni…I šta treba i šta ne treba, za sebe i za druge, piše se lepo i kvalitetno, a bogami i ono drugo. I čovek je lepo rešio da prestane. Da ne radi ono što svi rade. Zgodno i zanimljivo. Da ne bi poludeo…

Pogledom prelećem po zidu. Reklama za CD Asima Sarvana sa duhovnom muzikom. Jedan krst od drveta i klupica. To je sve. U svojoj zagušljivoj ljušturi rak-samac životari svojih osam sati svakidašnje jadikovke udišući isparenja otrovne boje. Koga briga za to? Sigurno nije ovako zamišljao svoju budućnost.Tako je teško biti već star , a tako mlad.

Kraj je ovog čudnog susreta. Uzima mi mnogo manje novca nego što treba da platim.“Bilo mi je zadovoljstvo“, kaže. Odneću mu sutra čokoladu. Ne, odneću mu knjigu. Možda se seti da je nekada bio srećan.

Onaj ko živi u tegli misli da je poklopac nebo. Pa hajde da oslikamo bar taj poklopac ako ne možemo da ga zbacimo. Neka liči na Van Gogovu „Zvezdanu noć“, na Klimtovo drvo. Biće to iluzija, ali biće samo naša. Možda će nas ona naterati da se setimo kada smo poslednji put bili srećni. I pišite ipak, branite se, „naučite pjesan, to je izbavljenje“. Ne bojte se ludila . Ionako je lud samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine, kako reče onaj lucidni Irac, Beket.

I ja odoh nešto da napišem… Hej, pa stvorila sam priču!