Jedan od istorijskih sportskih rezultata za grad Čačak ostvarili su omladinci FK Borac. U narednom tekstu, uz pomoć trenerskog vuka Mihaila Kolarevića, podsetićemo se na rezultat koji je teško dostižan. Inače, Kolar je prve fudbalske korake načinio u Slobodi, preko jedne decenije igrao je za FK „Zanatlija“, gde je, na nagovor drugova, započeo trenerski posao. Kolarević je upijao cake na treninzima Borca i primenjivao u svom klubu u kome se jednog dana pojavio čuveni Gojko Zec.

„Bilo je to daleke 1966. godine. Poziv je došao kao iz vedra neba, bio sam srećan, počastvovan, ali sam smatrao da je bolje da neko od Borčevih veterana preuzme rad sa juniorima. Dve godine kasnije čuveni Dragan Bojović Patak je ponovio poziv, nisam prihvatio, ali na nagovor nekih prvotimaca, juniora, promenio sam odluku. Tek tada sam počeo da učim, nije bilo seminara koji nisam posetio, na DIF – u sam dobio diplomu višeg fudbalskog trenera (1974./77)“.

Vas proglašavaju za glavnog „krivca“ za veliki uspeh Borčevih juniora.

„Ne, zasližni su svi, od kluba, organizacije, duha, upornosti, talenta, tolerancije, stručnosti…“.

Vaš rezultat upisan je zlatnim slovima u istoriju kluba sa Morave koji je osnovan 1926. godine.

„O uspehu juniora FK Borac iz 1973. godine se vrlo malo priča, skoro da je sve otišlo u zaborav. Omladinci Borca bili su najbolji u Zapadnoj Srbiji i kao takvi igrali su finalni turnir sa klubovima poput Budućnosti iz Valjeva, Radničkim iz Pirota i Crvenom zvezdom. Prvo mesto odvelo ih je na dvomeč sa zagrebačkim Dinamom, za prvaka Jugoslavije. U Čačku su Modri slavili sa 2:1, a u Zagrebu, u utakmici, pred 55.000 posetilaca, koja je bila predigra duelu Dinamo – Zvezda, domaći su ponovo slavili i Borac ostavili kao vicešampiona Jugoslavije“, priča Kolarević.

Mihalo, koji je vodio vicešampionski tim, zna da je bilo još sjajnih generacija Borca poput onih iz 1946. pa 1955. i 1962. Tada je Borac ušao u Drugu saveznu ligu iz koje do skora nikada nije ispao. U sezonama 1970./71./73. Borac je, kroz kvalifikacije, pokušao da izbori plasman u Prvu ligu. Nas je Damir Čakar podsetio da je njegova generacija 1994. godine uspela da se izbori za elitni rang Borca i preneo nam želje saigrača da se vide na stadionu kraj Morave, da skromno obeleže tri decenije od velikog uspeha.

„Borac je od osnivanja bio klub koji se trudio da obrazuje, vaspitava, stvara svoje igrače…Politika Borca, kroz decenije postojanja, bila je da stvara svoje igrače. Mi treneri, bili smo realizatori takve politike. Ponosimo se što je Borčeva škola bila poput Partizanove odnosno škole splitskog Hajduka. Stvaranje igrača je proces i zavisi od prvog do poslednjeg čoveka u klubu“.

Popularni Kolar, kao iz rukava, izdiktirao je vicešampionski sastav. Nažalost pojedinci nisu više među nama.

„Bogić Bogićević, Ljuban Pavlović, Slobodan Nikolić, Radovan Gudurić, Veljko Negovanović, Mijo Radenović, Dragan Radulović, Milovan Ćirković, Branislav Petrović, Aco Jakovljević, Dragan Avramović, Milojko Vranić, Zoran Tešić, Miodrag Jevremović, Dragan Rajković i  Dragan Pavlović. Stručni štab činili su Mihailo Kolarević, tehniko Dragan Trifunović i lekar Miodrag Erović“, priča nam je Kolarević.

Kapiten ekipe bio je čuveni Milovan Ćirković. Ćirko je bio omladinski reprezentativac, olimpijac, prvotimac Borca, ali i trener Zebri.

„Kolara dobro poznajem. Uvek je bio spreman da posavetuje, ali i kontoliše uspeh u školi. Ukoliko popustimo zabranjivao je da treniramo dok ne popravimo ocene. Sećam se, sneg preko kolena, a meni stigao poziv za reprezentaciju. Sami smo trenirali da bih ostao u formi“, seća se Ćirković.

Nakon igračke karijere Dragan Spiro Radulović posvetio se sudijskom pozivu. Bio je prvi Čačanin sa internacionalnim zvanjem.

Pižon Petrović priseća se jedne situacije karakteristične za Kolara.

„Pošto sam bio među najmlađim igračima nisam mogao da budem među jedanaest. Mihailo mi je predložio da pređem u Slobodu, igram za prvi tim, ojačam, i ja sam to teško prihvatio. Međutim, posle sat vremena došao je kod nas kući, pojasnio sve roditeljima, održao obećanje, vratio nas, Brkovića i Kaličanina, i učestvovali smo u narednim uspesima kluba“, konstatovao je Branislav Petrović.

Trile i Kolar su obilazili škole i proveravali uspeh više i od naših roditelja seća se Veljko Negovanović.

„To je bilo važno za naš životni put. Od nas dvadesetak čak devetorica smo završili visoke škole“.

  Radovan Gudurić – Raki Gudura je posle juniorskog staža otišao u vojsku da bi se vratio i izborio za mesto u seniorskom timu. Poznat je kao čovek koji je odigrao najviše utakmica za drugoligaški tim Borca.

Na kraju Mihailo Kolarević podvlači:

„Svi ti momci postali su pre svega dobri porodični ljudi. Ostvarili su se kao igrači, treneri, sportski radnici, sudije, privrednici, pravi Čačani“.

Đurđe M.