Kultura

 Optimizam iz sećanja Radiča Vojinovića

275views

U petak, 29. novembra 2019. godine, u kući dr Dragiše Mišovića, u kafiću „Moment”(Dr Dragiše Mišovića 43 u Čačku) održano je književno veče posvećeno pričama doktora Radiča Vojinovića obajvljenim u knjizi „Bilo pa prošlo”. Tom prilikom su, uz autora, govorili Ljiljana Ranković i Dušan Darijević. Zahvaljujući autentičnom šarmu koji se zapaža u pričama, zanimljivim i nadahnutim učesnicima i publici zaista vrednoj poštovanja, ovo veče je bilo vrlo lepo. Inicijatori i organizatori – Ivana Pajić i Sreten Bošković

Ljiljana Ranković

 Optimizam iz sećanja Radiča Vojinovića

 Oduvek sam volela da mi tata priča o prošlosti, a znam da i on to voli. Nije nam to genetska karakteristika, iako i moja deca to vole, već ima u tome neke intimnosti, familijarnosti, dubine i mistike svima nama nasušno potrebne. Kako su uzvišene bile moje detinje predstave o bosim dečjim tabanima koji su otvrdnuli tako da ne bi osećali ni hladnoću ni bol.Ili o posleratnom čoporu đaka, bar njih trideset, koji iz našeg trnavskog zaseoka idu zimi u školu svi zajedno. Zato me je zainteresovala čika Radičeva priča, pogotovo jer je to priča i o starom Čačku koji neizmerno volim. Listala sam zaneseno knjige sa fotografijama Čačka iz prošlosti i uvek domišljala koji bi to ćošak današnjeg grada mogao biti. Moje predstave o tom vremenu bile su crno-bele, ali mi ih je čika Radič ovom knjigom obojio.

Zapis „Blo pa prošlo” veoma mi je blizak. Moja prva asocijacija na naslov je naša, dečja igra rečima:„Bilo, pa prošlo i više ne došlo”. Mi kao deca nismo imai negativan stav prema ovoj rečenici, jer smo je izgovarali za nešto što nam je bilo loše, što nismo želeli da se ponovi. Danas je druga priča. Sve nas odrasle ovo podseća na mladost i njenu lepotu koja se više neće vratiti. Međutim, kod čika Radiča ovo nije povod za pesimizam, već on čuva sećanje na lepo i na ne baš tako lepo, jer ko nema sećanja nema ni identiteta. I ovaj tekst svedoči dobro utvrđenu aksiomu da je u životu „red sreće, pa red tuge”. Doživela sam ovaj tekst višestruko. Prvenstveno je on lično sećanje iz sentimentalnih razloga i na korist potomstvu. Zatim, on je vrlo lepo podsećanje na naše lokalne običaje i negdašnji način života, dakle, zanimljiv etnografski zapis.Liči i na istorijsku čitanku našeg kraja, neostrašćenu. Vodič je kroz stari Čačak. z mene je i slika nezaboravnih uzor–junaka, zbirka anegdota, simpatičnih ili poučnih priča iz života običnih ljudi. Oseća se lirska slika duševne ushićenosti pred lepotom umetničkog dela, zatim, dato je razmišljanje i rezonovanje o sudbini sopstvenog naroda, kao i diskretna satira društveno-političkih i moralnih anomalija.

Prva sećanja ljudska dovode do srećnog doba detinjstva. Aurea aetas i za Radiča Vojinovića jeste doba bezbrižnosti, Iako u ovom dobu nije sve bilo zlatno. Pominje on cirkus i akrobate, dedu koji je takođe voleo vratolomije šetača po đžici. Oduševljavam se njegovom nenametljivom pričom o glavi kuće, porodične zajednice, dedi Vojinu. Za Radiča je i danas, kao i onda, ta figura vrlo upečatljiva, autoritativna, a voljena. Veliki strah kao dete oseća za svog dedu koga svi „nezvani gosti” vrebaju. Bez dede bi bilo nesigurnosti, nemoćnosti.

U priči o kupanju u Slatinskoj banji nameće se više pitanja i problema. Zanimljiva mi je perspektiva pričaoca koja je dečja, a, u stvari, vrlo bliska perspektivi starog čoveka. Odbacuje se kontemplativno, a zadržava upečatljiva slika, prvi utisak koji, kao utisnut, ostaje zauvek. A prvi utisak je skoro uvek lišen razmišljanja i predrasuda, i kao takav, iskren. Seća se dete u Radiču čudnovatih reči nepoznatog čoveka: „Decu ne treba slati u školu jer tamo malo šta uče od svega što im treba”. Kako je moguće, pita se i odrasli Radič, da je neko još tad predvideo nakaradnu pojavu savremenog srpskog obrazovanja gde se ne uči ni ćirilica ni epska poezija. Dete je u Slatini zapamtilo urednost jednog seoskog domaćinstva i idilu izazvanu redom i poretkom. A onda, posle šezdeset godina, gorko konstatuje ono što je stavio kao naslov knjige: „Gde nestadoše čeljad i ko poruši štale, zgrade i salaš?” i „Vreme i prilike dadoše svoje rezultate”.

Čika Radič nije političar, ali ga politička pitanja dodiruju kao i sve naszato ne propušta priliku da prokomentariše ono što oseća kao pogrešno. Kao rezoner različitih epoha najčešće konstatuje kako političke prilike utiču na malog čoveka. „Mala ratna priča” nenametljivo svedoči o strašnom doživljaju krvničke kame na nežnom dečjem vratu, kame koja preti, ali je strašniji doživljaj pretnje u rečima: „Ovako ćemo tvog dedu”. I, kaoMiša iz priče „Prvi put s ocem na jutrenje”, s nekom radošću (jer kod dece nema zluradosti), priča o kazni koja je te „nezvane, nepoželjne i neugodne goste”sustigla ubrzo. Dve ratne priče sugerišu nam Radičev stav o ratu i njegovom besmislu. Vaške, šišanje do pola glave, ratna oskudica kad ni češlja za trebljenje vaški nema, podsećaju ne Danila Kiša i njegove „Rane jade”, na stav da je rat veliko ponižavanje čoveka i ogromno poniženje sveta. Kao i kod Kiša susrećemo spoj straha i trivijalnosti koja treba da ublaži grozotu rata (npr. Nemci dolaze, svi strahuju, a na kraju se ispostavlja da oni samo traže vepra). Ali i posle rata, u priči „Izgradnja socijalizma”, govori o nacionalizaciji, eufemizmu za otimačinu i zakonom utvrđeno otuđivanje nečije imovine. I znao je Radič da tom poretku nije dug vek kad na krađi i otimanju počiva, kad osnovu tog sistema čine seoski špijunčići, sitne duše koje vire u svačije „kace, podrume i štale”. Znao je da neće potrajati jer se u priči „Ratni invalid”, od ratnog profitera, lopova, tikvokradice, posle revolucije, postaje čuvar reda na značajnim političkim skupovima, avanzuje se iz Atenice u Beograd. Čika Radič ne imenuje, ne osuđuje individuu, nego neimenovanjem taj lik poprima obeležje globalnog umesto lokalnog, obeležje tipa a ne pojedinca. U priči „Čas marksizma”, sarkastično koristi perifrazu „sin svih naroda i narodnosti” da bi kritikovao komunizam i socijalizam, ali to ne radi ljutito i rezignirano, nego zdravorazumski, razložno, neostrašćeno.

Izvesna gorčina ostala je prilikom sećanja na događaje iz priče „Gumica za brisanje”. Pored korisne slike za naraštaje kako su njihove bake i dede učile školu, seća se Radič i „naredbe odozgo” da se „Oče naš” posle devet dana u školi više ne čita. (MI I DANAS IMAMO ZABLUDU DA NAM NAREDBE STIŽU ODOZGO, IAKO SU ODAVNO PRIMILE ATRIBUTE HTONSKOG.) Iz škole izbaciše i Boga i Svetog Savu. odjednom su od svetosavaca postali Titovi „špijuniri”. Brat Vidan neće da jede školski zagoreli pasulj, pa dobi batine od učiteljice zbog kritike nove vlasti. Najviše je zabolela „gumica za brisanje” jer mu je namerno uskraćena. Učiteljica se zlurado nasmejala jer je odnela pobedu nad „klasnim neprijateljem”. O, Bože, kakve sitne duše.

Nasuprot njima, daje nam se i slika onih koji bi mogli biti divni primeri. Dvojica su upečatljiva. I zanimljivo, obojica su imenovana. Dmitar Đurović, atenički siromah, ali borac, nadničar, „prekopao je celu Atenicu”. Ima u ovoj priči nečega i meni bliskog, toponima koje znam, pa zbog toga cela ova priča za mene dobija i jednu prisniju dimenziju. Pominju se atenički vinogradi, do Jelice, koji su se sigurno graničili sa našim, trnavskim vinogradima. Mitar iz ove priče nikad se nije žalio, a radio je uvek najteže poslove i stalno je pevao. O pevanju i njegovom značaju u našem narodu govori se u priči „Kopači i pevači”. Posle rada „u Moravi” „u adi”, Radič nam daje lepu sliku trudbenika: „Posedaše da ostave umor tu pored nje (njive), da ga ne nose sa sobom, a eventualni ostatak umora odgone pesmom. Pesma je bila radost zbog obavljenog posla, milina iz duše, jer „ko peva zlo ne misli”, čin zajedništva. Milina je videti i slušati trideset žetelaca koji odmah zahvataju pola njive ječma. Insistiralo se na udruživanju jer ko ide sam vrlo brzo će propasti. Hvali on vredne nadničarke Dragačevke, koje najbrže od svih rade, pa čekajući ostale, pevaju. Rezonuje da je u „narodu bilo neke duhovne potrebe za pesmom i pevanjem”. Melodija dopire iz najvećih dubina ljudskog duha i gađa opet u najveće dubine ljudske. Na kraju poredi vreme NEKAD i SAD: „Nameće nam se poređenje između onog i ovog sadašnjeg vremena kada nikome ne pada na pamet da zapeva osim ako nije profesionalni pevač i ako to njegovo pevanje neko hoće i da plati. Ostali ćute k’o zaliveni. Nekome je teško pa nema razloga da peva i da se veseli. Neko, i ako bi hteo da zapeva, ne usuđuje se jer ga mogu smatrati za pijanca ili za nekog ko je malo skrenuo. I tako ide čovek, sagnuo glavu i brine brigu kako da od one crkavice koju primi odvoji da plati struju, vodu, đubre, grejanje i tako dalje. Sve bi to platio pod uslovom da ne jede. I za to bi se nekako snašao, ali kako da plati mesečnu ratu za stan koja se stalno uvećava a dug se ne smanjuje. Neka peva ko hoće, ali ja sam to zaboravio.”

Drugi primer za oponašanje je Borko Todorović. Kaže: „Mogao bi se roman napisati”, ali nema razlogakad i ovo što je napisano slabo ko čita. Borko je bio čovek obrazovan, tvrdokoran, dosledan. Zato je posle rata vrlo kinjen od političkih neistomišljenika. Priču o njemu završava anegdotom. Borko pita dečaka Radiča kako mu je deda. Dečak odgovara da je zdravo, samo u poslednje vreme slabo vidi. Iz patnje umudreni Borko poručuje: „Reci dedi, iako ne vidi i ne čuje, da se ne sekira jer nema šta dobro ni da vidi ni da čuje”.Nije ovo jedina anegdota u ovoj knjizi. Radič često tome pribegava. Prvo zato što je to vedar način pogleda na crnilo sveta, a zatim i zato što je ovakav oblik događaja izrazito lako zapamtiti. Priča „Dugovanje” pamti anegdotu o dedi Vojinu ko ji je na poverenje pozajmio nekom Savu novac. Savo pare ne vraća ni posle pomerenog roka, a izvlači se rečima: „Ako je meni bilo nužno da ti tražim, Nije tebi bilo nužno da mi daješ”.

Sve što nam čika Radič pripoveda potrebno je novijim naraštajima jer – koje su lekcije bolje od onih koje su dobijene od naših bližnjih, pogotovo ako su oni to na svojoj koži osetili. Čika Radič nam svedoči o srpskim podelama, stradanjima i krizama. Kao devojčica konstatovala sam da, ako je neko u Srbiji poživeo bar pedeset godina, morao je biti ili učesnik ili svedok bar jednog rata. I čika Radič je jedan od svedoka dva rata. Njih nije poredio, ali rat je rat, bilo da je s one strane Nemac ili Amerikanac. Odurna mu je svaka nadmoć silnog nad slabijim, koje god da je silniku ime, pa makar bio i zemljak. Diskretno nam pokazuje silništvo nad svojom porodicom. Nije ljut, iako bi i te kako imao razloga da bude, nije rezigniran kao što bi bila većina u sličnoj situaciji. Deluje kao pomirljiva ličnost, ali nije pomirljiv iz nemoći i slabosti, već iz razumevanja sveta i čovekovog položaja u svetu.

Smeška se nad svojom i našom sudbinom, dobroćudno i simpatično. Pravi šale na ozbiljne teme, ipak je život „slučaj komedijant” jer, kako kaže Crnjanski:„Mi kroz život ne idemo kuda hoćemo i želimo, već kuda nas neko čudo baca, vitla i nosi, obično protivno našim namerama, željama i htenjima”. Radič Vojinović kao da samo konstatuje nešto što kraj njega promiče, ima stav o tome, izrekne ga, ali ga problem ne povređuje. Gospodstveno ga primeti, prokomentariše bez afekta, pa se okrene kao da ga je rešio, kao da ga se više ne tiče jer takvih i sličnih problema u životu ima pregršt.

Osnovnu temu „Bilo pa prošlo” na više načina razrađuje. Sve o čemu priča prošlo je, otišlo u nepovrat, ali za onoga ko se seća nema nepovrata. Nepovrat se bira, nesećanje je greh. Čika Radič bira čega će se sećati, bira ono bitno, ono što je za njega nezaboravno, ono što je formiralo njegovu ličnost. To su Čačak, Atenica, deda, rat, čudni i loši ljudi, poniženje, pesma na mobi, osluškivanje lepote. Posebno je zanimljiva njegova potreba da oslušne pesmu, melodiju iz davnih dana, bilo sa njive, bilo iz prestonice. U tome on doživljava lepotu, u tome održava svoj optimizam, svima nama toliko potreban.

Na fotografiji profesorke Ljiljana Ranković i Biljana Paunović

Ostavite komentar