Društvo

Osvajanje prostora

562views

Tokom noći, koja je povezala veče 21. i jutro 22. aprila, pisala sam i napisala odgovore na pitanja koja mi je postavio Dušan Darijević u ime Čačanskog glasa. Noć je bila dobra za odgovore i odgovorila sam na sva pitanja do jutra. (Sreda ujutru je krajnji rok da tekstovi stignu tamo gde treba kako bi dobili prostor u novinama.)Tada mi nisu padale na pamet floskule o prodavanju i kupovanju vremena koje sam imala prilike da čujem od dušebrižnika zainteresovanih za moj posao i moju zaradu. To mi ne pada napamet ni dan – danas. Bez obzira na to da li vreme postoji ili ne, da li je linearno, teče li ili stoji, nemam nameru da ga istražujem ni kao robu ni kao filosofsku kategoriju ni kao matematičku veličinu. Svojevremeno sam od nekoga jednom čula da se svet deli na one koji imaju pa kupuju i one koji nemaju pa prodaju. Bilo bi dobro da sam prečula, ako ni zbog čega drugog, zbog iščezavanja jedne lepe misli o tom nekome ko je to izgovorio. Nije baš sve na prodaju. Vreme se ne kupuje, a veliko je pitanje koliko je moralno prodavati ga (ne samo zato što ono možda ne postoji, za razliku od magle koju možemo i da vidimo i, nažalost, da osetimo).Pitanje mogućnosti čoveka da nešto ima jeste posebno veliko pitanje za koje je zaista potrebno mnogo prostora, čak i ako je reč o vremenu koje neko može da ima. Pitanje podela je nešto što je najbolje objasnio Hogar Strašni: „Svet se deli na one koji dele ljude i na one koji ih ne dele.” Eto. Toliko o vremenu i podelama za sada. Sada bih nešto napisala o rečima i prostoru jer o tome se, u stvari, ovde radi. Za reči je potreban prostor. Za život je potreban prostor. U kapitalnom književnom delu Frenka Herberta na nekom mestu piše da je jedini preživeli instinkt u čoveku, pravi instinkt, biološki poriv, nagon, instinkt za proširenjem teritorije.Sve ostalo se objašnjava time. Taj instinkt je najčvršće vezan za opstanak i na prostoru osećaja i na prostoru osećanja i u golom životu. Poslednjih godina se neobjašnjivo širi religiozna dogma slepog verovanja u prostor. Prostor postoji, zvali ga mi Svemirom, Kosmosom, Vaseljenom, Svetom, papirom, tlom pod nogama, vazduhom, osnovnim elementima ili bogatstvom, prostor postoji, čulno je osetljiv i spoznatljiv, te vera ili nevera, verovanje ili neverovanje u njega nisu potrebni. Mesto im očigledno nije tu. O vremenu, dakle, neću više mnogo da pišem. Bilo bi dobro da bude lepo, to vreme, postojalo ono ili ne, ali Viša Sila ume i to da uredi, što se već dosad pokazalo i tek će se pokazati, verujem. Modernisti su propagirali lepotu čvrste forme (opet prostor), a u sadržini zahtevali pitanja o Bogu, smrti i ljubavi, i tražili da stvoreno bude celo lepo. Nisu mi previše bliski modernisti. Pošteno rečeno, uz svo poštovanje koje osećam prema njihovom radu, daleko smo jedni od drugih, razdvaja nas, možda, ogroman prostor ispunjen raznoraznim pitanjima i odgovorima, pun reči. Za reči je, kao što rekoh, prostor neophodan i potreban, i kad im se da, taj prostor, on se širi, i to je, pretpostavljam, širenje Svemira, ono u kom mogu da učestvujem i učestvujem. Reči su odavno ugrožene. Ugrožavaju ih i groze neodgovorni kojima je doskora sve bilo „skroz” ovakvo ili onakvo, koji su se, da bi se pokazali otmenima, poštapali poštapalicom „zapravo”, koji su nedostatak u izražavanju nadomeštali deminutivima ili onomatopejskim, naglas izgovorenim, „bla, bla, bla”. Oni koji su odgravitirali do velikog grada, u retkim trenucima izlazaka iz opere zbog golfa ili nečega što se naziva „branč” (Ne pada mi na pamet da javno izražavam sumnju da je tako!), muška imena i muške nadimke preoblikuju u ženski i srednji rod dok prekoplotski pretresaju razloge zbog kojih oni neskloni gravitiranju te verovatno nesrećni nemaju posao ili prodaju stan. Deci se roditelji obraćaju sa „ljubavi”, a poznanice jedna drugoj sa „draga”. (Ovakva upotreba je zabeležena i kao žargonizam u rečniku zaposlenih u industriji negovanja i održavanja spoljašnje lepote, a ovde upotrebljena reč „lepota” deo je sintagme svojstvene žargonu iste industrije.) Sreća je da su ljubavnici tihi da bi sačuvali, zaštitili i odbranili lični prostor srca za ove reči a ove reči jedno za drugo. Da je drugačije, optužili bi ih za skarednost oni koji reči ugrožavaju i groze. Blagoslovena je tišina nekada. Reči su ugrožene i nehajem nehajnih. Često su u sprezi njihova dva organa – jezik i nos. Nehajni, jedan od tih organa, inače visoko dignut, povremeno zabadaju ne bi li drugim, kada ga puste, uboli neko relativno osetljivo mesto ne misleći na posledice koje taj ubod može da ostavi. Ta osetljiva mesta su najčešće uz ljude koji se odgovorno bave rečima. Poštujem slobodu svakoga da diže i zabada organe koje diže i zabada u nemoći da nešto drugo radi. Nisam ni obučena ni plaćena ni odgovorna za vaspitavanje takvih, ali želim da odbranim, zaštitim i, s verom u Višu Silu, sačuvam osetljiva mesta i bliske mi poklonike rečima. Ovim rečima, zauzimanjem ovog prostora, braneći ga, štiteći i čuvajući ga, i rečima koje slede, možda neću postaviti pitanja o smrti i Bogu, možda neću odgovoriti na flosofske i matematičke postavke o vremenu; ovaj materijal možda nije ceo lep, ali je ceo, sirov i ceo, ceo u ovom slučaju i u ovom prostoru, i, verujem, jasan (još jedan modernistički zahtev zadovoljen), a jasan jer je ceo. Ovaj razgovor, koji sledi posle monologa, ceo je zahvaljujući redakciji portala kablarnet.rs i zahvaljujući prostoru međusobnog uvažavanja i poverenja koje smo stekli tokom saradnje. Može da izgleda da je nešto, u ovom slučaju, od nekog oteto. Ali ima li uopšte svojine i zašto se nekim rečima prostor uskraćuje? Zašto se izvode hirurški rezovi, fini, posle kojih se jedva nazire ožiljak što, ipak, nekoga može da podseti da mu je poklonjena pa oteta dobra prilika da iskaže ljubav prema svom gradu? Možda su modernisti bili u pravu, možda mora da se poštuje forma, možda mora da se piše jasno, možda mora da se piše lepo, možda to što se napiše mora da bude celo lepo, možda moraju da se postave pitanja o smrti, postojanju ljubavi i Boga. Možda su bili u pravu a možda i nisu. Ja sam postavila drugačija pitanja u ovom slučaju. U postojanje prostora, Boga i ljubavi ne sumnjam te ovde nema mesta za takvu zapitanost. Nisam modernista niti to mogu da budem. Mnogo je prostora između njih i mene. Prostor nekada naruši formu da bi je, Nekome, vičnom sagledavanju sa dobrog mesta i prave strane, učinio lepšom i boljom. U Čačanskom glasu nema prostora za moju ljubav prema Čačku. Pošto nema tog prostora, oslobodila sam i prostor u kom sam slušala muziku, svirala klavir, čitala knjige, planirala da svoje rukopise objavim u izdanju Kreativne jazbine ili nekog drugog izdavača, oslobodila sam prostor u kom se družim sa ljudima. Oslobodila sam ogroman prostor. Nadam se da će se na njemu naći nešto dobro što raduje. Svemir se širi zahvaljujući rečima. Verujem da će ove moje, poput dobrih plivača, na ovom mestu uspeti da obraduju i da osvoje (bar jedan uslov modernista), jer to se osvaja, kako bi rekli Bitlsi, to se ne kupuje, dovoljno prostora za ljubav. Preuzimam odgovornost za ovaj osvojeni prostor i ove reči.

Ivana Pajić

U sredu, 29. aprila 2020. godine,

u Čačku

 Ceo razgovor pod nazivom Odgovori na postavljena pitanja, a ja smem da volim svoj grad i još nešto ili Iz Čačka, s ljubavlju

Prošlo je punih devet godina od pojave tvoje zbirke pesama „Uoči naslova, kiša”, autorskog izdanja i gotovo četiri godine od spektakularne njene promocije u leto 2016.u prepunoj sali Doma učenika. Tada je najavljen izlazak i nove zbirke koja se do danas nije pojavila. Šta se u međuvremenu dogodilo i zbog čega toliko dugo čekamo na izlazak nove knjige?

– Prošlo je, eto, devet godina od njenog pojavljivanja, tačnije osam, jer je u januaru 2012. ceo tiraž iz štamparije stigao kod mene. Čekala sam ga jedan dan. Naime, 11. januara mi je Dimitrije Milić iz žičke štamparije Kvark, za sutradan, najavio posetu, i sutradan, kako je i obećao, došao je i doneo mi petsto primeraka knjige „Uoči naslova, kiša”. Izdanje jeste iz 2011. kao što piše, ali knjiga je stigla u Čačak 2012. godine. Od tada do njenog predstavljanja proteklo je oko četiri i po godine. To što sam opisala može da liči na nekakav početak, ali nije. Nije početak ni sa jedne ni sa druge strane, uslovno rečeno. Da bih odgovorila šta se u međuvremenu dogodilo i zašto se, kako kažeš, dugo čeka na izlazak moje nove (na neki način više ne nove), druge knjige, bio bi red da se, bar donekle, približim početku i da pomenem ono što je bilo važno za nastanak i bivstvovanje knjige „Uoči naslova, kiša”. Dakle, idemo redom. Skoro redom. Odlučila sam da ta knjiga bude objavljena. Želela sam da izgleda ovako kako izgleda i zato sam se opredelila da je objavim sama. Želela sam da ovako izgleda i, još dok je nastajala, pitala sam Jovanu Ćosić, Maju Zorić i Nenada Marića da li da uzmem njihove radove kao likovne priloge u knjizi i svi oni su rekli: „Uzmi!” Ti njihovi radovi su postajali sastavni delovi i još ponešto za moju knjigu za vreme rada Vesne Petrović na njenom oblikovanju. U Žiči sam se upoznala sa Dimitrijem Milićem, videla sam njegovu štampariju, videla šta i kako radi i dogovorili smo se lako da je on štampa. Saznala sam šta treba da uradim da bi moja knjiga bila registrovana u Narodnoj biblioteci Srbije i uradila sam to što treba tako da sam sama postala izdavač. U stvari, nešto kasnije, knjiga je već postojala, mogla je da se pipne, otvori, prelista, pregleda, pročita, kao što rekoh, nešto kasnije, saznala sam da sam fizičko lice, kako mi je rečeno, i da imam petsto primeraka knjige koja ne sme ni da se prodaje ni da se kupuje jer bi se tako kršio zakon. Do tada nisam znala skoro ništa o tom kafkijanskom svetu administracije. Sad mi je malo jasniji zahvaljujući nastanku moje prve knjige i, nažalost, još nekim događajima. To je, otprilike, početak, mada se mnogo toga godinama događalo tokom nastajanja sadržaja knjige „Uoči naslova, kiša”. Ipak, za knjigu su mnogi saznali i pročitali su je. Saznali su mnogi koji vole da čitaju, a saznali su i oni koji možda to ne vole. Pre nego što sam uvidela da je potrebno da organizujem predstavljanje knjige, neki ljudi su mi pomogli. I ovako i onako. Predrag Živković je, to mogu i smem da kažem ne ugrožavajući nikoga, u svojoj emisiji na Radio Čačku, sa mnom razgovarao o knjizi. Milunika Mitrović je u Književnim novinama objavila svoj prikaz moje knjige. Živorad Nedeljković je moje pesme pomenuo na predstavljanju svog stvaralaštva, što je velika čast. U časopisu Povelja povremeno objavljujem pesme. Kažem, mnogi su mi pomogli, verujem zato što im se moja poezija dopala. Godinama sam izbegavala javno predstavljanje. Mislila sam da bi mi neko to predložio ukoliko smatra da je knjiga dobra. Posle četiri i po godine, 14. jula 2016. godine, održano je književno veče koje pominješ kao spektakularno. Ne znam da li je to odgovarajuća i tačna reč, ali neću se mešati u tvoj doživljaj (igrom slučaja, pošto se poznajemo skoro oduvek, znam da tako misliš). Svi mi koji smo učestvovali samo smo govorili ono što je istinito i nismo pravili nikakav spektakl. Nismo se čak ni dogovarali mnogo oko toga. Naći ćemo se u četvrtak pre devet u Domu učenika, i tako je i bilo. Biljana Raičić je razgovarala sa mnom. Savo Stijepović je čitao poeziju. Bratislav Bežanić je pročitao svoj prikaz. Posetiocima se to svidelo i uključili su se u razgovor koji je potrajao, a nije bio dosadan već zanimljiv i lep. I eto još jednog važnog događaja za moju prvu knjigu. Ako želiš da napišeš još nešto o toj večeri, napiši. Dobro je bilo što su i posetioci bili učesnici. I ti si, pa izvoli, reci kako je bilo. Posle svega ovoga bi bio red da odgovorim na tvoje pitanje šta se u međuvremenu dogodilo i zašto tako dugo čekamo na izlazak moje nove knjige. Mislim da ću ti na to odgovoriti odgovarajući na tvoje sledeće pitanje.

 Kakve nas knjige čekaju? U pripremi je nekoliko pesničkih knjiga i, prvi put, jedna prozna knjiga. O čemu se radi?

– Može i tako da se kaže – da nas knjige čekaju jer to je, na neki način, tačno. U međuvremenu sam napisala još pet rukopisa, peti možda još nastaje, i počela sam da pišem šesti. Knjiga koju sam najavila pre skoro četiri godine ima naslov „Narandžasta, Bliska Konstanta golica”. Još nije izašla jer nema izdavača (prethodni nije zainteresovan iz njemu poznatih razloga), grafičko oblikovanje nije završeno i deluje, iz ove perspektive, zahtevno, mada sam, čekajući, sama uradila nešto što sam tek naučila a može da liči na prelom. Ta knjiga jeste zahtevna. Trudila sam se da, pored sadržine, pojedinačnih pesama, redosled podredim konceptu da bi, i poetski i vizuelno, sav sadržaj mogao čvrsto i snažno da se drži u toj knjizi samo na taj način a ne drugačije. Eto, upotrebila sam reč „sadržaj”, a sam Sadržaj i jeste razjašnjenje i odgonetka toka pisanja i onoga što sledi. Doduše, nešto i prethodi. Ili je cela knjiga razrešenje sadržaja. Zavisi kako se posmatra. U toj knjizi ništa nije slučajno. Tako je, otprilike i nastajala. Hoću da kažem, pisala sam knjigu, nisam je priređivala niti sam sabirala pesme. Sam njen Sadržaj mi je pomagao i pomogao da pisanje teče u osmišljenim pravcima tako da je poema, koja je nastala zahvaljujući naslovima pesama a zove se Sadržaj, usmerila tok knjige. To je, zaista bilo zahtevno, ali pomoglo je. Druga knjiga koja se čeka zove se „Uzde ulaznih vrata”. Ona je tematski i motivski ujednačena i povezana pa tako i celovita.Kao ciklus. I ona je napisana kao knjiga. I ona ima poetski Sadržaj, ali slobodniji, spontaniji, nastao pošto su pesme nastajale redom. Priznajem, naslovi u njoj nisu slučajno takvi kakvi su, ali nastajali su sa pesmama koje ih nose. Ova knjiga ne zahteva likovne priloge. Kao i ostale knjige poezije koje sam dosad napisala, zahteva ćirilicu (zbog nepostojećeg „dž”) i beli papir a crna slova. Treća knjiga u rukopisu je „Nežno, kad se zagrize”. Naizgled se prilično razlikuje od ostalih. Neko bi rekao da su u njoj pesme u prozi, lirski zapisi i tako dalje. Ne bih se zamarala žanrovskim određivanjem. Dovoljno je odrediti je kao knjigu poezije, pretpostavljam. Možda, sakrivene pesme. Sadrži tri celine: „Nežno, kad se zagrize”, koja se sastoji od četiri dela, „Nešto samo za mene”, sa podsećanjem na objašnjenje Svetog Antonija Velikog o tome šta je pakao, i „Iza mene i preda mnom – Početak”. I ova knjiga zahteva ilustracije, odabrala sam ih i probala sama da ih smestim i da je prelomim. I ona, dakle, zahteva posebne uslove za vizuelnu lepotu kakvu sam zamislila, a na njenom kraju sam najavila početak knjige koju pišem. To će biti roman kad bude. Mogu da kažem roman o konjima, a u stvari u njemu je opservacija o kretanju, o sveprisutnosti trgovine, takoreći „apsolutne trgovine”, u metafizičkom smislu, u svakom odnosu, postupku, misli, o tome da li je prijateljstvo moguće ili je to iluzija iz detinjstva koja se dobije na vreme da bi se dalo sve ono što opstanak zahteva da se da. Mogu da kažem i da je to knjiga o stranama sveta koje vizuelno, ako se zamišljaju dvodimenzionalno, tvore krst čiji je centar, hronotop gde se na početku, u svitanje, neki od junaka sreću, arkadijsko predgrađe, ni selo ni gradkoji može da bude relativno blizu nas. Knjiga pesama „Srećom skrajnuti u sopstvenoj sredini” u rukopisu strpljivo čeka. Knjiga pesama „Utočište u izmaglici” čeka mene i još nešto. Neka čeka. Neka čekaju. Mislim da ne treba prostituisati nesreću, bilo ličnu bilo tuđu, koju mogu da nametnu okolnosti u kojima može da se nađe čovek koji piše. Ne kažem to da bih se takmičila u moralu nego mislim da bi bilo dobro izbeći moguće vulgarne banalnosti koje ugrožavaju estetske kriterijume. Ne žurim. Ovog puta pišem lagano, istražujem i učim, što je dodatni rad na romanu ovakve sadržine a može u nekim trenucima da bude vrlo zabavno. Nisam puno toga otkrila o četvrtoj i petoj knjizi poezije. Možda će „Utočište u izmaglici” imati još neku reč u naslovu, još neku pesmu. Zasad, moje knjige čekaju to svetlo dana koje pominješ u sledećem pitanju.

 Dok čekaš da svetlo dana ugledaju tvoje knjige, ti si pisala o knjigama drugih autora, a neke od njih si promovisala i u okviru programa Caffea „Moment” koji uređuješ. O kojim si autorima i knjigama pisala, a čije knjige si promovisala u „Momentu”?

– Pisala sam o drugim knjigama. U stvari, pisala sam o književnosti. To mi je, na neki način, i poziv. Poziv u svakom smislu te reči. Ja jezik volim, jezikom se bavim na mnogo načina i trudim se da budem odgovorna prema njemu. I slobodna sam sa jezikom tako da mi ovaj vid stvaranja, koji podrazumeva otkrivanje, istraživanje, umeće čitanja i produbljivanje kontakta sa književnim delom, povremeno stvara veliku radost. Odavno pišem o književnosti. I o jeziku. Nema tih tekstova mnogo, s obzirom na dug vremenski period, ali zadovoljna sam njima. Ono što bih pomenula rado jeste studija „Srodnosti u poeziji Disa i Crnjanskog”koja je objavljena u Reviji za umetnost i kulturu „Art 032” a koju sam napisala kao seminarski rad koji je bio uslov za izlazak na ispit na fakultetu, zatim, „Knjiga čežnje” o romanu Vladana Matijevića „Susret pod neobičnim okolnostima” što je objavljeno u časopisu „Bdenje” i još puno toga. Drago mi je što sam učestvovala na književnoj večeri Miša Mladenovića u okviru festivala ARLEMM sa svojim prikazom njegove knjige poezije „Jesenje Sunce”. U kafiću „Moment”, zahvaljujući Sretenu Boškoviću, organizovala sam predstavljanja romana Aleksandre Anje Mijović „Otpadnici”, Aleksandra Saše Bećića „Prvi čin”, Slavimira Stojanovića Futra „Devet”, i knjige priča dr Radiča Vojinovića „Bilo pa prošlo” kada je pomenuta i lirski rodoslov istog autora „Vojinovići u Atenici”. I sad moram da kažem da to nije početak. Početak u „Momentu” jeste otvaranje izložbe Ivane Knežević „Kroz prelom” SVET SA STRANE. Ova izložba je trebalo da stoji u kafiću mesec dana a ostala je nekoliko meseci. Kao da su Ivanine slike otvorile još prozora svetlošću i bogatim koloritom. U „Momentu” smo organizovali i koncerte. Pomenuću prvi Double Trouble, sada Rumblin’ Trouble, zatim, Burns, IMADIMA. Sreten je organizovao nastup Ivana Anđelkovića i, nekoliko puta, orkestra POKO RUBATO. U „Momentu” je dobar program. Zahvaljujući Čačanskom glasu i tebi, pošto si verno pratio te događaje, u mnogima i učestvovao, a o skoro svima i pisao, i zahvaljujući Đurđu Mečaninu i portalu kablarnet.rs koji uređuje (te sam ja imala priliku da objavim svoje tekstove o tome i o još mnogo čemu), ovaj program je na dobar način dokumentovan.

 Između ostalog baviš se lekturom i korekturom tuđih rukopisa. Kakvo iskustvo si stekla tokom svih ovih godina radeći odgovoran i mukotrpan posao i čime se posebno ponosiš i šta bi istakla od rukopisa i kasnije knjiga na kojima si radila?

– Iskustvo je nešto o čemu bih mogla da pišem i pišem i pišem, i pričam i pričam i pričam, i da grešim i pogrešim (što je za lektora neoprostivo), možda i da se ogrešim, a opet da kažem da ne znam šta me čeka, posle posla, kad je tekst već objavljen, posle rituala otvaranja knjige i bacanja pogleda na jednu reč. Bilo bi previše opširno da pominjem sve što sam radila a što je važno. Moram da pomenem dugogodišnju saradnju sa Domom kulture Čačak, Reviju za umetnost i kulturu „Art 032”, monografije u izdanju Doma kulture, dugogodišnju saradnju sa Radenkom Ćurčićem, sa Umetničkom galerijom „Nadežda Petrović”, sa Međuopštinskim istorijskim arhivom, sa Foto grupom Format, sa Turističkom organizacijom Čačka,sa izdavačkom kućom Ammonite, sa doktorom Radičem Vojinovićem, s tobom. Sada sarađujem sa redakcijom časopisa Liceulice i na to sam ponosna. Liceulice trenutno ne može da se prodaje kao do sada na ulicama, ali izlazi u elektronskom obliko. Ko želi da čita (ili ne mora) može da se pretplati i time da pomogne uličnim prodavcima. Možda čitaoci Čačanskog glasa znaju za Liceulice. Tu ima vrlo interesantnih tekstova. Cela priča oko toga je dobra, zaista dobra i odražava dobrotu. Ponosna sam i na roman „Devet” Slavimira Stojanovića Futra.

Koji problemi prate posao lektora i sa čim se sve susrećeš u radu?

– Posao lektora je kvaka 22. Najlepši posao radim! ponekad pomislim. Kad dugo nemam posla pa materijal konačno stigne a ja sednem da radim, osećam se kao da kažem: Dođi da te uništim i srušim i da te napravim boljim i lepšim! I to zaista radim. I to zaista uradim. Bilo da je intervencija u jednom razmaku ili u pretvaranju date forme u drugu (to prelazi granice ovog posla, ali se dešava). Odnos između lektora i teksta mora da bude direktan i najbliži kakav god da je tekst. Usredsređenost na mnogo različitih stvari odjednom, i na detalje i na celinu, i na smisao i na logiku, na reči, znake, značenja, događanja, na individualni jezik prvo junaka, zatim naratora, pa pisca, pa pravopis, a pritom treba paziti da upaljač kojim junak pali cigaretu nije ostao u kolima. Mnogo je toga. I dok radim uživam. I iscrpljujem se. I iscrpim snagu, ali ga napravim boljim i lepšim, zaista. I sam završetak rada na tekstu je trijumf, iako bez snage, posle čega stiže teško opisiv premor (upravo pokušavam da ga opišem) koji zahteva oporavak od nekoliko dana. Zatim čekanje. Ukoliko su autori pošteni, dobijem primerak, nekad i među prvima, nekad više primeraka. Nekad i ne dobijem. Onda sledi zebnja i tu je kvaka – da li je zaista bolje i lepše, da li je uneta svaka ispravka, ko greši, da li greši, ima li smisla sve to. Ipak, opet se radujem radu. Uživam. To je stvaranje. Više puta su mi govorili da nikada ništa nije odštampano bez greške. Možda nije, a možda i jeste. Možda to može. Posao lektora je stvaranje. U tome se ipak uživa.Posle ovog ogoljavanja malo je banalno ali istinito iznošenje problema da nemam stalni posao ni stalna primanja ni radno vreme. Već godinama sam honorarac. Od posla do posla. Radno i slobodno vreme često su isto. Nekad posao i ne doživljavam kao nešto što oduzima vreme. Bolje je reći, zauzima. Kad ga ima, jednostavno je tu. Kad ga nema, tad ne radim. Vrlo jednostavno, ako sam umela da objasnim. Ovaj poziv je odgovoran i lep. Dobro je biti odgovoran prema jeziku. Jezik je sloboda

Ti si po obrazovanju profesor srpskog jezika i književnosti, o tebi kruži glas da si vrstan i posvećen pedagog, ali to izgleda nije bilo dovoljno da pronađeš stalan posao, nakon zamena i rada na određeno vreme. Zbog čega je tako i da li ti je žao zbog toga i osećaš li se uskraćenom zbog svega toga i nesigurne egzistencije?

– Mnogi glasovi koji kruže o meni nekako do mene stignu. Ovaj je stigao tek sad i drago mi je ako je tako. Čoveku je, verovatno, prirodno da se bavi pedagogijom i profesurom Prenošenje znanja i veština, postavljanje pitanja, traganje za odgovorima, raznovrsnost u mogućnostima prilažanja problemu, temi, čoveku, otkrivanje istina i još mnogo čega, upoznavanje, sve to je osobina ljudske vrste a sadržano je u pedagogiji i profesuri. Egzistencija mi jeste nesigurna, ali ne osećam se uskraćenom. Nisam našla posao jer je Čačak grad bogat i što se tiče kolega. Čačani vole srpski jezik i književnost i, na svu sreću, nadareni su za to i mnogi su se školovali za to. Ne mogu se izmisliti škole da bismo se svi zaposlili. Za mene je to prirodno. Drago mi je što poznajem mnogo dobrih profesora i pedagoga i što sam sa nekima od njih i privatno i poslovno i porodično bliska.

 Ti si i pasionirani čitalac dobre književnosti, pesničkih i proznih knjiga. Šta je to što trenutno čitaš, a koje knjige te inače privlače, šta posebno voliš u poeziji, a šta u prozi?

– Trenutno čitam knjigu Milomira Mikana Marinovića „Češka škola u raljama soc-neorealizma”, dve knjige iz Galerijine edicije Ravnoteža,povremeno jer su eseji Izložbe Rastka Petrovića i Delakroa Šarla Bodlera, poeziju Živorada Nedeljkovića sabranu u knjizi „Neumereni rad godina” i zbirku Singerovih priča „Stara ljubav”. Pored mene su i Koraćeva Filozofija i njena istorija, koju ponekad otvorim, Džek London „Na divljem severu”, Raša Livada i Melvil, Sveto pismo. Trenutno, uglavnom, kao što vidiš, eseji i priče, pored poezije.Ne znam kako da ti odgovorim šta me privlači a šta volim. Sve ono što volim je dobro. Umem da čitam i volim to. Umem i da prepoznam nešto što je dobro a to ne volim. Previše je lično i neobično za objašnjavanje to što bih ti odgovorila. Potrebno je puno razmišljanja i veštog, preciznog izražavanja da bi se dao odgovor na to. Teško da sam ti dala dobar odgovor i na pitanje šta trenutno čitam, ali bar je odgovor tačan ako nije potpun ni objašnjen.
 Družiš se sa mnogim piscima, pišeš i o njihovim knjigama. Koga bi posebno istakla i zbog čega?

– Družim se sa ljudima. Neki od njih pišu, dobro i odgovorno pišu. Tako se dogodilo. Tako se ispostavilo. U stvari, to se događa. Mislim da nam je, pored ostalog, zajednička sklonost ka čitanju, ka umetnosti, ljubav prema tome. To nije razlog zbog kog se družimo. Da se ne družimo ne bismo to otkrili. Neću da nekoga ističem te neću ni da objašnjavam. Nadam se da se i oni sa mnom druže jer sam čovek. Tako je. Družimo se, a neko piše. Eto.

U čijoj poeziji i prozi nalaziš inspiraciju za svoj rad?

– Ipak sam ja u nekoliko navrata radila u školi i deci objašnjavala da inspiracija ne postoji, da je nedostatak inspiracije izgovor za lenjost i uskraćivanje slobode samom sebi. Šalu na stranu, mada nije sve ni šala u ovome, znam šta me pitaš. Ne mogu da ti lako odgovorim ni na ovo pitanje. Sigurno je da mnogo toga što čitam utiče na moje stvaralaštvo, ali kako, to ne znam. Nekada naknadno primetim i prepoznam sličnosti, nekada to uvide drugi čitaoci, nekada to i ne uočim. Bar ne još. Ali znam da je prisutno. Možda. Često mi je drago zbog toga. Ponekad, priznajem, osetim i nešto kao scenski stid, ali to brzo prođe.

Veliki si ljubitelj muzike, sviraš i klavir. Šta slušaš?

– Slušam rokenrol. Najlakše mi je da ti to tako kažem. Otkad znam za sebe slušam muziku. Imala sam sreće da biram na koji način ću da je istražujem i da uviđam šta volim. Želela sam da steknem i muzičko obrazovanje pored toga i u tome sam uspela. Učila sam da sviram klavir, i sad sviram više nego kad sam se spremala za ispite u osnovnoj muzičkoj školi. Nisam muzičar, ali znamkad mogu da budem koliko-toliko zadovoljna.Ima dobre muzike koju ne volim. To čujem, ali ne slušam, ne dobrovoljno. Slušam rokenrol. Celog života. Slušam mnogo toga, ti znaš, i moraš priznati da je to dobro.

 Voliš Čačak svim srcem. Šta je to što naš grad izdvaja od drugih, a šta je to što je nestalo, a što je Čačak nekad imao?

– Volim Čačak svim srcem. Lep je grad. Na lepom mestu. Sa lepim i dobim okruženjem. Ono što imamo za vidik u Čačku lepo je. Treba samo naći mesto sa kog se gleda. Treba omirisati grad. Treba omirisati njegovu, našu okolinu. Svaki Čačanin treblo bi da ume da pliva. Ponekad pomislim da svaki Čačanin ume da pliva.Neću sad da govorim o kulturi, humanosti i bogatstvu u ljudima koji u Čačku žive i koji su iz Čačka, neću da govorim o umetnosti i gostoljubivosti, neću da govorim o nauci, entuzijazmu, amaterizmu, druženju, neću ni o lepoti ni o prkosu. Ima još mnogo toga za šta i ti i ja imamo argumente. Želim da kažem da boli što u Čačku žive mnogi koji ga mrze, koji ne vole ni Čačak ni Čačane, a nisu patili ni od Čačka ni od Čačana onoliko koliko smo patili mi. A mi patimo i od njih. Ne znaju problematiku. Koliko god da dube i zarivaju sečivo, ne mogu da dopru do srži. Pri tom, tim ljudima koji ne vole, bolje reći mrze Čačak, vređaju i nipodaštavaju Čačane, ne pada na pamet da odu tamo gde im je bolje. Ovo nije maliciozno. Ja želim da svakome bude bolje nego što jeste. Opet da kažem, ne takmičim se u moralu, ne želim ni da lajem, ali imala sam pravo da kažem ovo što sam rekla. Zar je moguće da Čačani dolaze u situaciju da se pravdaju što su ti koji jesu!? Ili da se pravdaju što nemaju zemlje!? Možda neko misli da treba da se pravdaju što umeju da plivaju, a to, svakako, umeju.

 Šta bi volela posebno da istakneš, a nismo do sada pomenuli u priči?

– Volela bih da ovo o čemu smo razgovarali pročitaju ljudi koje volim i da im se to dopadne. Volela bih da ovo pročitaju i drugi i da se i njima dopadne. Bolje rečeno, volela bih da ovo bude dobar razgovor, interesantan čitaocima, da razgovaramo opet, ali sa dobrim razlogom, za Glas, i da ne promakne neka greška.

 Sa nestrpljenjem se očekuju tvoje knjige. Kad su neki realni rokovi da se pojave u javnosti?

– O tome ništa ne znam. Volela bih da me neki dobar izdavač pozove i da mi objavi knjige. Ako ne bude tako, snaći ću se na drugi način, ali više ne sama.

(Deo razgovora objavljen u Čačanskom glasu, u četvrtak, 30. aprila 2020. godine, pod nazivom „Iza mene i preda mnom – Početak” i nadnaslovom Utočište u izmaglici: Poetski svet Ivane Pajić, sa uvodom Dušana Darijevića, u rubrici Kultura, na stra

Ostavite komentar