Pravoslavlje

Pokloničko putovanje u Svetu Zemlju (drugi deo)

553pregleda
Света земља-дан пети (ноћ суботе на недељу) почео је јутрењем и поноћном Литургијом на Гробу Господњем, причешћем Светим Тајнама… Драга моја Звончица је записала:

„Поноћна литургија, субота на недељу на Гробу Господњем. Саслужују наши …нестварно лепо и близу Господа.“

Док још траје јутрење 1:30 дешава се терористички напад код Зида плача. Ништа нисмо чули.

Под кровом цркве у којој је мала црква са Гробом налази се ризница (неко рече највећа) где су мошти многих светитеља. Била је отворена те ноћи.

А ево и једне анегдоте: Једна жена снима читаву Литургију. Видно озарена и поносна. Ми је не знамо. На крају она се обраћа некоме од наших и каже да је српског порекла, живи у Бечу. Овде је на пословном путовању. Неко јој је рекао да ће те ноћи бити служба на Гробу. Она гласно размишља и каже: „Како ћу сама?“ Кажу јој можеш сама, није опасно. И она дође и затекне све нас из Србије тамо. Срели смо је и јуче пред полазак на Сион…

Света земља-наставак дана петог. Звончица нам је са групом кренула пут Сиона. Хоћемо ли са њом? Знам да хоћете, зато кренимо одмах. У својим записима, које нам шаље, Звончица каже: „Сион је брдо које је саставни део Јерусалима. Дом Зеведејев – Горња соба. Место где се одржала Тајна вечера, као и Силазак Светог Духа на Апостоле. Свети Сава када је посетио била је џамија. Хтео је да откупи од Сарацена. „Простри златом овај под тако да не падне зрак сунца на под“, рекао је Сарацен. Откупио је горњу собу и читав Сион и предао све то Јерусалимском патријарху. Само је задржао малу цркву Св. Сион за Србе. Крсташи је 1267. одузимају. Касније, муслимани је претварају у џамију. Данас само римокатолици једном у години имају право да врше службу. Православни не.

Иначе у граду Јерусалиму важи правни документ под називом „Status quo“. Издала га је Отоманска Порта 1757. г. а касније је потврђен на Берлинском конгресу 1878. г. и њиме је регулисано место и време богослужења између Православних, Римокатолика и Јермена.

Кивот цара Давида је у доњој соби, дакле Тајна вечера је била над Давидовим гробом. Следе фотографије уласка у простор одакле се иде ка кивоту цара Давида. Ту се не смеш крстити. Овај простор држе Јевреји, љути на хришћане. Иначе, мушки и женски се деле и не улазе заједно. Покушали смо, затим да посетимо цркву Св. Сион коју је Св. Сава наменио свом народу, али врата су била закључана.

Даље идемо кроз Јерусалим. Крећемо се ка Зиду плача, тада још не знајући да је претходне ноћи био терористички напад.

Зид плача је подељен у мушки – леви део и женски – десни део. Постоји библиотека на отвореном коју користе верници док су тамо.

„Знаш ли колико само прескачем и опет не могу да стигнем ни пола дана да пошаљем.“, каже ми Звончица.

„Звонце наше драго“, поручујем јој, „знам да не можеш стићи ни половину да напишеш, али ти хвала и на оволиком труду.“

Дошли смо и до дана шестог ходочашћа у Свету земљу. Тај дан је био јуче, али је због умора, Звончица делове записа послала данас. Ми и даље затварамо очи и летимо до ње.

„Витанија – дом сиромашних (вит-аниа). Прошли смо поред места где је била кућа Марте и Марије. Сада је ту лепа црква. Нисмо свраћали. У близини у једној стрмој улици је Гроб Лазарев. До гроба у пећини у коју је било положено тело Лазарево спуштамо се са нивоа улице стрмим каменим степеницама кроз уски ходник-тунел. На самом дну су четири најужа последња степеника непосредно испред хоризонталне камене плоче испод које се треба провући- ,,заронити”, да би се ,, изронило” у пећини Лазаревог погребења.

Јерихонска пустиња, права пустиња, али другачија од Јудејске. Црвенија је и пут до манастира се спушта ка кањону чије стране ту и тамо праве сенке и блаже нам пут. Манастир Св. Јована и Георгија Хозевита направљен над пећином у којој се молио Св. пророк Илија и касније Св. Јоаким, који је ту измолио од Бога да Св. Ана затрудни. У дубини пећине је олтар, а сама пећина има облик црквице. Манастир је прелеп, у стенама, са великом пажњом изграђен и одржаван. Имали смо прилику да видимо два висока млада монаха. О светитељима који су се овде подвизавали не знам ништа до сада, али им се молим за све нас.

Затим поподне одлазимо на Гроб Мајке Божије. Док се крећемо ка месту где је гробница породице Маријине и Јосифове, а били су имућни судећи по величини гробнице, сазнајемо о још пуно важних чињеница, а то све захваљујући нашем монаху из манастира Успења Пресвете Богородице. Господ је живео са апостолима последње године пред Распеће у Гетсиманијском врту, јер је Мајка Божија ту имала неколико породичних гробница. Богородица је сахрањена по јеврејским обичајима. Из манастира се види место где је каменован Свети Првомученик и Архиђакон Стефан. Каменован и остављен да га звери растргну. Богородица га два месеца касније преноси у једну од пећина која је била породична гробница. Касније га односе негде на запад.

Богородица Јерусалимска се налази у овом манастиру. Нерукотворена икона Пресвете Богородице: монахиња Татијана је сликала икону, али није могла лице. У сну је видела Богородицу како слика своје лице. Ујутру је икона била цела насликала. Икона је стара само 120 година. Чудотворна је. Старац Пајсије је неколико пута имао виђење Богородице и каже да највише личи на Богородицу Јерусалимску.

У овој гробници која је заиста велика док силазимо низ степенице прво на половини дубине наилазимо са десне стране на гробницу светих родитеља Јоакима и Ане, а са леве стране степеништа је гробница Јосифова. Овде испред народа је улаз у Богородичину гробницу, а иза гробнице је простор у коме је икона Богородице Јерусалимске.

Стена на којој се Господ молио 40 дана и ноћи у врту у Гетсиманији, наткриљена је католичким храмом. У дворишту је маслина за коју се оправдано верује да је сведок ових догађаја. Одлазак у руски манастир Св. Марије Магдалине у којој су кивоти са моштима Св. Јелисавете и Св. Варваре. Црква је на много лепом месту. Узвишење наспрам града Јерусалима. Док смо напуштали цркву зачула су се звона, а Јерусалим је сунце са запада опточило златом. Драга моја, небески доживљај!“

У једном од претходних дана ходочашћа, Звончица није стигла до краја да пошаље свој путопис, па је то урадила накнадно. Није важно који је дан по реду, јер за нас нема ништа лакше од тога да склопимо очи и опет одемо са њом до Свете земље.

„На нашем путу за реку Јордан прошли смо линију нуле – ниво мора. Ушли смо у зону крипто депресије. Крећемо се ка 340 м испод нивоа мора. Пролазимо кроз Јерихонску пустињу. У њој се смењују предели без капи живота и плантаже засађених урминих палми. Пре двадесет година овде је све било голо – тотална пустиња. Погружавање у реку Јордан и сећање на крштење Господње. Мало се уредисмо и одосмо у манастир Св. Јована Претече који је недалеко од места погружавања. Даље се крећемо ка граду Јерихону. Јерихон има 40 хиљада становника, 98% су муслимани. Плантаже палми и др. воћа и поврћа и туризам (неколико хиљада кревета). Ту је двадесет хришћанских породица које су везане за манастир Св. апостола Захеја. Руси помажу финансијски Палестинце (инфраструктура) и имају три културна центра (Витлејем). Палестинци дају бесплатно земљиште за грађење цркава.

Ми идемо прво ка Гори кушања. Она се види из Јерихона. Древни Јерихон 24 културна слоја. 8000 година стар. Срушен трубама. Опет пећина у манастиру у којој Св. Пророк Илија проводи своје последње време на земљи. Ту склоњени слушамо како нам протојереј Љубинко дивно беседи о нивоима кушања Господа нашега од стране сатане, док се ми претапамо и духовно и физички (температура летња пустињска 40-ак степени у хладу). Гора кушања. Пећина Пророка Илије у којој је боравио у последње своје време. А ту, у манастиру је и црква. Посвећена је Благовестима. Из ње се пењемо на галерију где је стена на којој се Господ молио 40 дана и ноћи.

Одлазимо у манастир посвећен Св. апостолу Закхеју (царинику) и Св. Пророку Јелисеју. Ту се налази и Закхејева смоква која је застакљена, а бочно из ње је израсло ново дрво.

Хронологија даље бележи Мртво море и освежење у њему. На плажи, пре уласка у море је табла на којој су упозорења да се вода не сме пити, да се не сме гњурити итд…   И на крају дана одлазимо у манастир Св. Герасима Јорданског. Многи знају једно од најинтересантнијих житија Св. Герасима и његову везу са лавом коме је извадио трн из шапе. У овом манастиру се озбиљно баве мозаиком. Постоји радионица на великим простору.

Дан седми у Светој земљи, уједно и дан повратка

Витлејем и Витлејемска пећина. Црква Христовог Рођења. Литургија у пећини Рождества Христовог. Дивота усред Витлејема. У пећини су и јасле у које је Пресвета Богородица спустила своје Чедо. Ту су и мошти Светих четрнаест хиљада младенаца (деце) витлејемских које је цар Ирод убио. Ту је и пећина Обрезања Богомладенца Христа.

Јерусалим. Манастир Светих Архангела који је подигао наш краљ Милутин. Налази се веома близу Гроба Господњег. Нажалост, у манастир се није могло ући, јер ту већ годинама живе „неки људи“ и то више није манастир. Надамо се да ће једног дана то поново бити српски манастир.

Тог последњег, седмог дана у Витлејемској пећини, Звончица и њених педесет сапутника срели су моју сестру и њеног супруга. Њих двоје су стигли у Свету земљу два дана раније, а Звончица се са својом групом већ полако спремала за повратак кући. Сека ми је, када су се видели, послала следећу поруку: „Каква радост на јутрошњој литургији у Витлејемској пећини… Па то није једна Звончица!!! То је њих 50!!! Само смо се окретали, грлили, љубили.. Краљево, Ужице, Чачак, Пожега… Да ли сте то ви?! А Светињом се орило на нашки, по срцу Шумадије Оче Наш… И онда кад помислиш: „да ли је ово могуће…“, угледаш о. Тимотеја као јагодицу на торти. Боже, какав благослов. Слава Тебје Боже наш, слава Тебје. Звончицу сам питала да ли се фотографисала са мојом секом и зетом, а она ми је одговорила: „Ми смо се фотографисали у срцу. Никад и нико не може избрисати тај сусрет.“

Драги моји, надам се да вам је свих ових дана било лепо и да је ово лето једно од оних када смо научили да летимо заједно“.

И још нешто: Не замерите што вам не могу открити ко је Звончица, јер она жели да остане тајанствена.

Нела Мечанин

Ostavite komentar