Pravoslavlje

Pokloničko putovanje u Svetu Zemlju (Prvi deo)

Prvi deo

124pregleda
„A anđeo odgovarajući reče ženama: Ne bojte se vi; jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde, jer ustade kao što je kazao. Hodite da vidite mesto gde je ležao Gospod.“

Mt. 28, 5-6

U utorak, 9. avgusta 2022. godine, sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa žičkog G. Justina, 52 hodočasnika krenulo je put Jerusalima da vide „mesto gde je ležao Gospod“. Među poklonicima se nalazilo i 18 monaha i monahinja i dva sveštenika. Moramo napomenuti da je za 17 monaha i monahinja ceo put platio bračni par Radovan i Zorica Marinković iz Kraljeva/Sidneja, na čemu im blagodarimo. Do sada ukupno u četiri navrata oni su o svom trošku vodili u Svetu Zemlju 34 monaha i monahinja. Gospod da im daruje Carstvo nebesko. Posebnu zahvalnost i preporuku upućujemo agenciji „Halotravel“ iz Niša i vodiču hadži Miodragu, koji su se zdušno brinuli o svemu i učinili ovo pokloničko putovanje neponovljivim.

Opis pokloničkog putovanja koje sledi je iz pera naše sestre iz Čačka Nele Mečanin, koja nije bila u Svetoj Zemlji. Njoj je svaki dan slat izveštaj gde smo bili i koja smo sveta mesta pohodili, a ona je sve to sa nama proživljavala i stavljala na papir.

Dan prvi-Sofija – Tel Aviv.

Jutros su neki moji krasotni ljudi stigli u Svetu zemlju. A leteli su u dva različita aviona i u dva različita termina. Ali u istom pravcu. A kad su sleteli, jedna od njih,  nalik Zvončici, poslala mi je fotografije iz aviona, sa aerodroma i iz Manastira Svetog Georgija, koji je zaštitnik moje porodice, fotografije njegovog groba, ikone na kojoj je on sa svojim Svetim roditeljima. A ja sve to gledam sa oduševljenjem i razmišljam o tome kako je čoveku malo potrebno da mu bude lepo. Dovoljno je da ima prijatelje koje voli, da uživa u svakom njihovom divnom trenutku i da mu se čini kao da se sve to njemu događa. I kada na tren zatvorim oči, imam utisak da sam i ja zajedno sa njima u Svetoj zemlji. A ja sa nestrpljenjem čekam nove fotografije u narednih šest dana.

Dan drugi-Jerusalim. Zvončica mi je i ovog puta poslala fotografije, snimke, zapažanja. A mi samo da zatvorimo oči i krenemo ka njima isto kao juče. Grupa je imala blagoslov i čast da ih primi jerusalimski Patrijarh, a Zvončicu ovoga puta citiram: „Patrijarh nam je poklonio i pažnju i vreme i sebe. Govorio je o suštini naše vere, o mestu najvažnijih događaja u čovekovom postojanju. Rekao je kako bi svi da budu tu: i Jevreji, i Arapi, i Hrišćani, ali da je to potpuno prirodno i da svi i treba da budu tu, kao pravi istinoljubitelji. Zahvalio se što smo došli i rekao kako dajemo veliki podstrek pravoslavnima u Svetoj zemlji i sve nas blagoslovio ponaosob.“

Nakon toga, krenuli su ka  Grobu Gospodnjem i ka Golgoti.

Na prvoj fotografiji se vidi mala crkva za koju Zvončica kaže: „Ovo je ta mala crkva. Unutra je jedan neveliki predprostor u kome se nalazi deo kamena na mestu prestone ikone, koji je zatvarao Hristov grob pre Vaskrsenja.

Iz te nazovi priprate na kolenima se ulazi u još manji prostor u kome je desno Grob, a levo isto toliki prostor kao za grob u koji upuže čovek koji ako se skupi može da napravi mesto za još jednu ili dve duše. Sada kada ovo pišem shvatam da možda zvuči tesno, ali se to apsolutno ne oseća, jer kada prođeš kroz taj niski otvor na kolenima, perspektiva se obrne i ti si u bezgraničnom prostoru u koji je stao čitav Bog i svi tvoji gresi. Tu ne možeš ostati ni približno koliko bi želeo. Sveštenik koji dežura kao da broji otkucaje naših srca… i kaže: gotovo, sledeći…“. Dalje se nižu fotografije Golgote, ploče Miropomazanja… I za kraj današnjeg hodočašća, snimak naših koji pevaju Irmos Vaskrsenja: „Angel vopijaše, Blagodatnjej…. Svjetisja, Svjetisja, Novi Jerusalime…“

Dan treći. Večeras nam se Zvončica mnogo, mnogo umorila. Bez obzira na to, zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi, uspela je da nam pošalje još jedan deo jučerašnjeg putopisa i delić današnjeg.  A mi, opet i opet svi zajedno zatvorimo oči i oslušnimo šta nam priča.

„Naspram male crkve koja čuva Grob Hristov, nalazi se veliki pravoslavni hram u kome se služe pravoslavne službe. Dakle, na deset koraka od ulaska u malu crkvu. Ovaj pravoslavni hram koji je grčki ima centralno mesto, dok se sa svake njegove strane nalaze jermenski i koptski hramovi. Tamo dalje postoji i mali katolički hram.

Zatim tu su i mesta na kojima su se odigrali ključni događaji na Veliki Petak, pa su sva ta mesta natkriljena kapelama posvećenim Mironosicama, kapetanu Longinu (kapetan koji je probio kopljem Hristova rebra, kako bi se uverio da je zaista mrtav, da bi potom bio prvi oficir koji je skinuo vojnu uniformu i udaljio se od sveta Hrista radi i koji za novac nije želeo da slaže i kaže da Hristos nije vaskrsao. Krstio se i život proveo u postu i molitvi).

Ispod ovog mesta Golgote je kapela koja obeležava mesto na kome je bila Adamova lobanja. Smatra se da je kosti Adamove Gospod sakrio da se ne bi skrnavile za vračanje.

I sve ovo i još ponešto je pod istim krovom. Povezano stepeništem tu i tamo. Jedan verski lavirint. Lepo se tu izgubiš u metrici, trajanju, poimanju…“

Jutros smo krenuli za Galileju, do Galilejskog jezera.

Sveta zemlja – dan četvrti. Sinoć, naša preumorna Zvončica, večeras se baš raspisala. Vraćamo se sa njom u jučerašnji dan, da ga dopunimo, jer je ostao nedovršen, a onda ćemo nastaviti današnji, četvrti dan.

Pa, krenimo…

„Manastir Svadba u Kani Galilejskoj se nalazi nedaleko od Crkve Blagovesti. Ulaskom u crkveni ,,krug” doživljava se neka specifična lepota. Crkva slavi Sv. Georgija. U crkvi su dva preostala krčaga u kojima se nalazila voda koju je Hristos čudom pretvorio u vino.

Obišli smo Goru Tavor. Put do tamo je jedinstven. Postepeno, penjući se vidimo borove, ali i mediteransko jarko obojeno bilje. Neko reče liči na Hercegovinu. Ima i toga, a ima i onoga iz našeg zamišljanja Tavora. Valjda nema duše koja nije u srcu oslikavala Tavorsku goru i manastir Preobraženja. E, baš takav prizor i jeste. Crkva je od kamena, boje podnevnog sunca.

Kreće uspon. Dole se vidi neko mesto, a tamo baš u daljini Nazaret.

Zatim, Gora Blaženstva na Galilejskom jezeru. To nisam mogla da zamislim da je tako lepo i magično. Visoka stabla kedrova i listopadno bogato drveće, zeleno, sve zeleno sem mora plavog za koga kažu da je jezero. Nisam proveravala. Ali moj doživljaj je da je to jedno blago more.

I na kraju odlazimo u ribarsko selo na Galilejskom jezeru-moru gde je crkva posvećena Apostolima.

Došao je i četvrti dan hodočašća, kada je grupa krenula ka Judejskoj pustinji. Zvončica kaže da je po mišljenju njenog supruga to prva prava pustinja u kojoj je bio. Arizonu ne računa.

Dolazimo do manastira Svetog Save Osvećenog u kome je naš Sveti Sava dobio patericu i ikone Presvete Bogorodice Trojeručice i Mlekopitateljnice. Presveta Bogorodica se javila Sv. Savi Osvećenom i naložila da žene ne treba da ulaze u manastir, pa je i sama majka svetiteljeva živela u blizini, ali u manastir nije mogla. Tako da smo mi, ženskadija, osvojile pirg i odatle sam pravila ove fotke koje su kao iz vremena Sv. Save Osvećenog. Dakle, ovo mesto je posebno. Ovde je teško i misliti, a kamoli živeti. Povrh toga pravilo života koje je još Sv. Sava Osvećeni napisao je strogo. Jedanput se seda za trpezu u toku dana. Ljudi, monasi iz ovog manastira su vitezovi posebnog kova. Nemam način da iskažem divljenje prema njima.

Zatim se vraćamo ka Vitlejemu, ali negde na pola puta na mestu gde pustinja postaje osvojena od Palestinaca koji već naseljavaju taj njen deo nalazi se manastir posvećen Sv. Teodosiju. A kripta u kojoj su mošti svetitelja je ustvari pećina u kojoj su boravili mudraci kada su došli na poklonjenje. Bilo je divno i u ovoj crkvi i kripti zahvaljujući i našim monasima. Otac Teodosije, još ne znam iz kog je manastira, ali predivan monah, pevao je tropar svome zaštitniku i sa velikim umilenjem i nežnošću mu se klanjao. Kako je to bilo dirljivo. U Vitlejemu obilazimo Polje pastira, a potom idemo prema manastiru Časnog krsta. Obilazimo Maslinsku goru i tu mi otkazuje baterija.

Posle idemo na mesto sa koga se Gospod vazneo. Celivamo Stopu. Na kraju dolazimo na istočnu stranu grada Jerusalima odakle se pruža celoviti pogled na grad. Naš vodič hadži-Miodrag je nepresušni izvor pitkih priča starozavetnih, novozavetnih. Izliva ih u krčage i sipa li sipa. Neki imaju cug, a neki su baš žedni.“

-nastaviće se-

Ostavite komentar