U danu kada se sećamo najvećeg našeg prosvetitelja, Svetog Save, dobro je podsetiti se nekih važnih činjenica koje su u bliskoj vezi sa njegovim naumom i svetlim putem. Mada, Svetog Save je potrebno sećati se svakoga dana u godini.
Nećemo govoriti o neprijatnim događajima koji su se zbili protekle kalendarske godine, o pokušajima unižavanja prosvetne profesije, a toga je bilo i biće u zemlji Srbiji. Nećemo ni o tužnim momentima, onim najtužnijim, kad profesor ispraća svoje učenike tamo „gde nema žalosti, tuge ni uzdisanjaˮ. Nećemo, jer vreme je slavlja, pa ćemo samo o lepom. O ljubavi i molitvi. O znanju i razumevanju. O snazi prijateljstva i jačini vere.
Danas je Savindan i, kako Srbi veruju, jedan od onih dana epifanije, verovanja da sveci pohode ljude u ovozemaljskom svetu. Kad se piše život Svetog Save, piše se početak naše prosvete.
Prošlo je više od osamsto godina otkad je obznanio Zakonopravilo, najvažniji državni, crkveni, pravni, istorijski i književni rukopis koji Srbi imaju. Kada je taj rukopis završen, po jedan primerak dobio je svaki episkop autokefalne arhiepiskopije u Srbiji sa obavezom da po njemu upravlja svojom crkvom. Posebna tačka Zakonopravila odnosila se na socijalni status ljudi. Pored brige o siromašnima i bolesnima za koje su podizani domovi, štitile su se i osobe sa telesnim manama, pomagane udovice, štitile sluge od samovolje gospodara, a najamnici od izrabljivanja poslodavaca. Zbog čega ovo pominjemo? Zato što nam se čini da taj mračni srednji vek zapravo i nije bio toliko mračan i da je empatije bilo u nekim segmentima možda i više nego danas. Za to možemo mnogo da zahvalimo onome čije ime danas proslavljamo. Današnjem čoveku deluje neverovatno kako je neko iz onog vremena uspeo da pređe tolike kilometre i da svaki susret sa važnim ljudima pretvori u nešto korisno za svoj narod.
Treba reći da su školske proslave, poput ove, uvedene pre 183 godine u vreme namesništva kneza Mihaila Obrenovića. Ovo su činjenice, a sad o ljubavi koju je svojim životom svedočio Sveti Sava.
U vremenu kada oskudevamo u ljubavi jer oseže svakodnevno poput vode u jezeru koju silom guraju u cevi ili plodne zemlje što je svetske tvrtke odvajaju za sebe, klanjajući se mamonu, visočanstvu novcu, u doba opšteg cinizma, sarkazma i ironije, spletki i zakulisnih igara, s vremena na vreme dogodi se nešto što nas podseti na neophodnost postojanja ove najuzvišenije kategorije, ljubavi. Ogrubela od svakodnevnih izazova, žurbe i nervoze, naša srca postala su mesta suprotna onome čemu nas uči Biblija. A tamo je rečeno: „Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.ˮ
Naše blago su naša deca. Ta deca su nama poverena da ih obrazujemo i usput, pomalo oblikujemo kao ljude. Sve diplome ovog sveta ne vrede nam ako ne umemo na tren da zastanemo i pitamo našeg učenika: „Zašto si tako tužan? Imaš li neki problem?ˮ U pismu igumanu Spiridonu Sveti Sava brižno kaže svom prijatelju, igumanu Studenice, javljajući mu se iz Jerusalima: „Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne izađeš iz nekog mog zaveta. Da ako čovek i ceo svet dobije, a dušu svoju izgubi, koja je korist?ˮ
A kad se Sveti Simeon razboli, Sava istinski brine i pati kao pažljiv sin koji beskrajno voli svog oca i ta ljubav opisana je u „Žitiju Svetog Simeonaˮ. On pada na njegove noge i plače dugo i gorko satima. Mnogo pati zbog svađe svoje braće i na sve načine pokušava da ih pomiri. Sveti Sava nam dakle, svojim životom svedoči koliko je važna empatija prema bližnjem svom. Nije važno da li nam je to srodnik, prijatelj ili nepoznati čovek.
Posebnu pažnju obratimo, dakle, na naše učenike, jer svedoci smo koliko su to nežne duše. Ponekad ne mogu da izdrže težinu životnog bremena i slome se. To nisu „budući ljudiˮ. Oni to već jesu ‒ formirane ličnosti koje se ponekad samo ne snalaze u ovom sumanutom svetu. Budimo im putokaz i svetlo. Oni u nas gledaju. Budimo im uzor i savetodavac i roditelj. Ponekad je vreme provedeno u školi nažalost duže i sadržajnije od onog koje provedu kod svojih kuća. Upravo zato je i važno da im mi budemo podrška. Sve češće od učenika čujemo da žive sami. Mi treba da im budemo ne kamen spoticanja, nego onaj novozavetni kamen, glava od ugla koji pomaže da reše problem. Za nas su to sitne, za njih nerešive prepreke. I svakako će učitelju našem i prosvetitelju koga danas proslavljamo to delo biti ugodno jer i on je umeo da krepi i blaži, podiže i pomaže. Brinuo je o braći, pomagao ostarelim roditeljima, uzdizao crkvu, hrabrio pastvu. Svetleo je svima, a bolele su ga, što bi pesnik rekao, sve rane njegovog roda. Od njega treba učiti o empatiji i dobroti. Ima, Bogu hvala, takvih ljudi zbog kojih nas Gospod drži na ovom svetu. Kad žena usvoji bolesno dete pored svoje dece, kad i sam u oskudici, čovek da za lečenje nepoznatog mladića, kad bude mirotvorac u nekoj svađi… eto, tu je tada Sveti Sava među njima. I kad zastanemo na hodniku i učenika koji sedi sam na klupi pitamo: „Kako si? Imaš li neki problem?ˮ nasmeši se svetitelj na nas koji u tom trenu opravdavamo značenje reči pedagog: „Onaj koji vodi kroz životˮ.
I kad govorimo o Krmčiji, o zidanju svetih manastira, kad smo mu zahvalni za autokefalnost, sva ta dela prevashode iz jednog jedinog ‒ dela ljubavi. Ona se nikad ne može dovoljno iskazati rečima onako kako se može pokazati delima i Sveti Sava je to dobro znao.
Ovo je naša kuća. I ovo su naša deca. I u ovoj kući smo mi, njihovi profesori i svi zajedno, deca Svetog Save. Nama su ova deca poverena. Da ih naučimo fizici, hemiji, istoriji, književnosti. Ali pre svega da ih naučimo ljubavi svetosavskoj. I zato danas, uskliknimo kako drugačije nego ‒ s ljubavlju. Oči sveca gledaju nas.
Aleksandra Mišić, profesor književnosti
