Сава Николић, један и једини такав какав јесте, можда случајно можда намерно, Јунак са великим „ј” када се говори о величинама, можда измишљен, можда измаштан, сигурно успешан, несумњиво поштен, прошетао је здраво радознале погледе публике који су га тражили, протеклог пролећа, 19. априла 2019. године, у кафићу „Момент” у кући др Драгише Мишовића у Чачку.

Славни дизајнер а тајни фудбалер, како је на позивници најављен, доживео је признање какво се само пожелети може – о њему је говорио бољи од њега, за нијансу ил` две, кад је већ реч о величинама. А тај бољи од њега јесте његов колега, фудбалер, дизајнер, писац, плесач-пресретач, професор, привилегованима пријатељ, једноставно речено, Јунак каквом би Сава могао само да завиди. Тај бољи је говорио добро, колегијално и лепо, искрено, без трунке усиљеног улепшавања, без лажи, непримерене скромности, без зазора пред огледалом, без предрасуда пред публиком чији га је бољи део пажљиво слушао пуна два сата.(Онај лошији ионако је био миноран.) И слушао би га радо још сатима.

Тог 19. априла 2019. године, после осам а пред девет увече, било случајно било намерно, као девети догађај у програму кафића „Момент” у Чачку, представљен је роман „Девет”. За ту прилику на музичкој листи се нашло следеће: Rapper’s Delightгрупе The Sugar Hill Gang, цео албум Артистичка Радна Акција и песма Dancing Queen чувеног квартетаABBA. Нимало случајно и врло намерно, у широком луку је заобиђенаDiana Krall која није имала довољно ни керозина ни крви да те вечери буде ту.

Дакле, кад су се стекли услови да сви који треба да буду ту буду ту, почело је, и то тако што је, почетак романа, прву причу „Лубеница”, прочитао Божидар Томовић, матурант из Дома ученика у Чачку. Његов фонични глас, беспрекорна дикција и добар нагласак пренели су, оном бољем, већ поменутом, делу публике, дубоко саосећање са Савом Николићем, заинтригирали га и учврстили у намери да сазна шта ће даље да буде. И у роману, и у кафићу, и у саживоту Јунака и Јунака који су се нашли један пред другим и ове вечери, пред нама, ту. Наставило се наступом оправдано одсутног учесника Александра Саше Бећића, који је, уз малу помоћ пријатеља, прочитао свој приказ Девет – роман који треба оценити чистом десетком. И најзад, можда намерно можда случајно, скоро тачно у девет, колега Саве Николића, Јунак сасвим сигурно измишљен, Славимир Стојановић Футро, пустио је својој незадрживој машти на вољу да води реч.

Па реч по реч, и реч по реч, и опет реч по реч, док је својим речима испричана прича о четрдесет девет прича, о четрдесет девет илустрација у причама, о четрдесет девет колега који су илустровали приче, о роману „Девет” у илустрованим причама, о педесетом илустратору – илустратору корица,о дечаку од девет година са фотографије на корицама, касније о деветом рођендану ћерке тог некадашњег дечака који је на свом портрету нацртао наочаре, браду и бркове,о првом раном раду и успеху, о ужасним географским раздаљинама градова, празног и пуног срца, заборава и сећања, великих очекивања и дочекивања,о ризицима рада и пријатељства,о плакатима, о плакатима, о плакатимаза скоро све што је требало да има плакат вредан труда и погледа, о идејним решењима задатим од стране одговорних и неодговорних, о присуству и одсуству сопственог потписа,о логотипуза Народни музеј и о осталим логотипима, о симболици, лепоти, памети, о одговорности за симболику, лепоту, памет, њино одржавање и раст, о својој позицији на терену Саве Николића,о броју девет на дресу фудбалера, о броју девет на дресу његовог оца, о сликовници „Синги Лумба и дрво чаробних оловака” која је настала да би постала поклон ћерки за рођендан а свету за лепши дан, о синергији и видовима љубави, о подршци, о писању романа, о сусрету саоним што је створено сопственим ставом, сопственом главом и рукама, о томе да је то вредно труда и погледа, о свету, лепшем свету, о расту тог света, о расту свог света, о породици и припадању, о речима, знацима, значењима,о људима и о човеку, о Сави Николићу, о огледању и огледалу.

Таква је та незадржива машта Славимира Стојановића кад води реч. Па реч по реч, и опет реч по реч. Другу причу „11.000 метара” из романа „Девет” прочитао је врло јасно он сам пружајући несебичну подршку главном Јунаку.

Славимир Стојановић Футро је, још једном пре ове вечери, у кафићу „Момент”, уз малу помоћи пријатеља, описујући један свој рад, корице једне књиге, прочитао следеће: На корицама је директно илустровано само значење наслова „Први чин”. Сви ликовни елементи служе потреби да се дочара проток времена и драматичних догађаја који су се одвили током првог чина. Тешке бордо сомотске завесе сугеришу на позориште за које је подела представе на чинове тако специфична; такође оне доприносе утиску драматичности. Рупице на завесама илуструју насиље и екстремне криминалне активности које су се управо догодиле, а главни ликовни акценат су два прста као метафора пиштоља који тајанствено размичу завесу између чимова. Типографија је сложена у маниру крими романа и на тај начин употпуњује ефекат драматичне напетости. Једна песма каже да се о књизи не може судити на основу корица. Можда је то у неким случајевима тачно, али неке корице неким књигама много дају. Пре свега, дају имфизички почетак и крај, оно што се држи у рукама, или на полицама, или у памћењу неког ко нешто тражи надајући се то нешто није поцепало, да је потпуно, лепо и цело.Такве су корице које су овде описане. А тек корице романа „Девет”! Корице које су нашле своје место на полицама, у сопственој књизи дајући јој и почетак и крај као загрљај и у нечијем срцу, на сигурном месту, поред оног садржаја који успешно грле.

Да је осатало још сати тог 19. априла 2019. године наставиле би да се нижу Славимирове изговорене речи, стварајући још разговора и прича, продужавајући и ову причу о стварању и расту света, самог себе и свемира, попут оне Бескрајне, приче Михаила Ендеа, у којој се рачуна на снагу незадрживе маште, одабране, изабране одбране Царства, позване за победу против ништавила.Свака та, за ову прилику одабрана, изговоренареч на свом је месту, ком заиста одговара, одговорна језа то своје место, које објашњава и чини потпуним,искрена (зли језици кажу и превише, али искреност није могуће степеновати, те исти језици лажу),истинита као слика у огледалу, достојна да се огледа са белином платна, папира, чистог акустичног простора у ком може да звони на велика звона и на задовољствосвих који умеју да виде, да читају,да чују. Па нека погледају и видеће, нека прочитају и заволеће, нека чују и разгласе колико је лепоте и витештва у огледању Јунака, Јунакаи јунака у роману „Девет” Славимира Стојановића. Нека задовољан буде Сава Николић.Славимир Стојановић Футро, како је рекао, јесте. Али он је, ипак, сигурно, измишљен.

Ивана Пајић

На прелазу јуна у јул, у Чачку, 2019. године