Kultura

Devet Slavimira Stojanovića u ogledalu Save Nikolića

1.88Kpregleda

Sava Nikolić, jedan i jedini takav kakav jeste, možda slučajno možda namerno, Junak sa velikim „j” kada se govori o veličinama, možda izmišljen, možda izmaštan, sigurno uspešan, nesumnjivo pošten, prošetao je zdravo radoznale poglede publike koji su ga tražili, proteklog proleća, 19. aprila 2019. godine, u kafiću „Moment” u kući dr Dragiše Mišovića u Čačku.

Slavni dizajner a tajni fudbaler, kako je na pozivnici najavljen, doživeo je priznanje kakvo se samo poželeti može – o njemu je govorio bolji od njega, za nijansu il` dve, kad je već reč o veličinama. A taj bolji od njega jeste njegov kolega, fudbaler, dizajner, pisac, plesač-presretač, profesor, privilegovanima prijatelj, jednostavno rečeno, Junak kakvom bi Sava mogao samo da zavidi. Taj bolji je govorio dobro, kolegijalno i lepo, iskreno, bez trunke usiljenog ulepšavanja, bez laži, neprimerene skromnosti, bez zazora pred ogledalom, bez predrasuda pred publikom čiji ga je bolji deo pažljivo slušao puna dva sata.(Onaj lošiji ionako je bio minoran.) I slušao bi ga rado još satima.

Tog 19. aprila 2019. godine, posle osam a pred devet uveče, bilo slučajno bilo namerno, kao deveti događaj u programu kafića „Moment” u Čačku, predstavljen je roman „Devet”. Za tu priliku na muzičkoj listi se našlo sledeće: Rapper’s Delightgrupe The Sugar Hill Gang, ceo album Artistička Radna Akcija i pesma Dancing Queen čuvenog kvartetaABBA. Nimalo slučajno i vrlo namerno, u širokom luku je zaobiđenaDiana Krall koja nije imala dovoljno ni kerozina ni krvi da te večeri bude tu.

Dakle, kad su se stekli uslovi da svi koji treba da budu tu budu tu, počelo je, i to tako što je, početak romana, prvu priču „Lubenica”, pročitao Božidar Tomović, maturant iz Doma učenika u Čačku. Njegov fonični glas, besprekorna dikcija i dobar naglasak preneli su, onom boljem, već pomenutom, delu publike, duboko saosećanje sa Savom Nikolićem, zaintrigirali ga i učvrstili u nameri da sazna šta će dalje da bude. I u romanu, i u kafiću, i u saživotu Junaka i Junaka koji su se našli jedan pred drugim i ove večeri, pred nama, tu. Nastavilo se nastupom opravdano odsutnog učesnika Aleksandra Saše Bećića, koji je, uz malu pomoć prijatelja, pročitao svoj prikaz Devet – roman koji treba oceniti čistom desetkom. I najzad, možda namerno možda slučajno, skoro tačno u devet, kolega Save Nikolića, Junak sasvim sigurno izmišljen, Slavimir Stojanović Futro, pustio je svojoj nezadrživoj mašti na volju da vodi reč.

Pa reč po reč, i reč po reč, i opet reč po reč, dok je svojim rečima ispričana priča o četrdeset devet priča, o četrdeset devet ilustracija u pričama, o četrdeset devet kolega koji su ilustrovali priče, o romanu „Devet” u ilustrovanim pričama, o pedesetom ilustratoru – ilustratoru korica,o dečaku od devet godina sa fotografije na koricama, kasnije o devetom rođendanu ćerke tog nekadašnjeg dečaka koji je na svom portretu nacrtao naočare, bradu i brkove,o prvom ranom radu i uspehu, o užasnim geografskim razdaljinama gradova, praznog i punog srca, zaborava i sećanja, velikih očekivanja i dočekivanja,o rizicima rada i prijateljstva,o plakatima, o plakatima, o plakatimaza skoro sve što je trebalo da ima plakat vredan truda i pogleda, o idejnim rešenjima zadatim od strane odgovornih i neodgovornih, o prisustvu i odsustvu sopstvenog potpisa,o logotipuza Narodni muzej i o ostalim logotipima, o simbolici, lepoti, pameti, o odgovornosti za simboliku, lepotu, pamet, njino održavanje i rast, o svojoj poziciji na terenu Save Nikolića,o broju devet na dresu fudbalera, o broju devet na dresu njegovog oca, o slikovnici „Singi Lumba i drvo čarobnih olovaka” koja je nastala da bi postala poklon ćerki za rođendan a svetu za lepši dan, o sinergiji i vidovima ljubavi, o podršci, o pisanju romana, o susretu saonim što je stvoreno sopstvenim stavom, sopstvenom glavom i rukama, o tome da je to vredno truda i pogleda, o svetu, lepšem svetu, o rastu tog sveta, o rastu svog sveta, o porodici i pripadanju, o rečima, znacima, značenjima,o ljudima i o čoveku, o Savi Nikoliću, o ogledanju i ogledalu.

Takva je ta nezadrživa mašta Slavimira Stojanovića kad vodi reč. Pa reč po reč, i opet reč po reč. Drugu priču „11.000 metara” iz romana „Devet” pročitao je vrlo jasno on sam pružajući nesebičnu podršku glavnom Junaku.

Slavimir Stojanović Futro je, još jednom pre ove večeri, u kafiću „Moment”, uz malu pomoći prijatelja, opisujući jedan svoj rad, korice jedne knjige, pročitao sledeće: Na koricama je direktno ilustrovano samo značenje naslova „Prvi čin”. Svi likovni elementi služe potrebi da se dočara protok vremena i dramatičnih događaja koji su se odvili tokom prvog čina. Teške bordo somotske zavese sugerišu na pozorište za koje je podela predstave na činove tako specifična; takođe one doprinose utisku dramatičnosti. Rupice na zavesama ilustruju nasilje i ekstremne kriminalne aktivnosti koje su se upravo dogodile, a glavni likovni akcenat su dva prsta kao metafora pištolja koji tajanstveno razmiču zavesu između čimova. Tipografija je složena u maniru krimi romana i na taj način upotpunjuje efekat dramatične napetosti. Jedna pesma kaže da se o knjizi ne može suditi na osnovu korica. Možda je to u nekim slučajevima tačno, ali neke korice nekim knjigama mnogo daju. Pre svega, daju imfizički početak i kraj, ono što se drži u rukama, ili na policama, ili u pamćenju nekog ko nešto traži nadajući se to nešto nije pocepalo, da je potpuno, lepo i celo.Takve su korice koje su ovde opisane. A tek korice romana „Devet”! Korice koje su našle svoje mesto na policama, u sopstvenoj knjizi dajući joj i početak i kraj kao zagrljaj i u nečijem srcu, na sigurnom mestu, pored onog sadržaja koji uspešno grle.

Da je osatalo još sati tog 19. aprila 2019. godine nastavile bi da se nižu Slavimirove izgovorene reči, stvarajući još razgovora i priča, produžavajući i ovu priču o stvaranju i rastu sveta, samog sebe i svemira, poput one Beskrajne, priče Mihaila Endea, u kojoj se računa na snagu nezadržive mašte, odabrane, izabrane odbrane Carstva, pozvane za pobedu protiv ništavila.Svaka ta, za ovu priliku odabrana, izgovorenareč na svom je mestu, kom zaista odgovara, odgovorna jeza to svoje mesto, koje objašnjava i čini potpunim,iskrena (zli jezici kažu i previše, ali iskrenost nije moguće stepenovati, te isti jezici lažu),istinita kao slika u ogledalu, dostojna da se ogleda sa belinom platna, papira, čistog akustičnog prostora u kom može da zvoni na velika zvona i na zadovoljstvosvih koji umeju da vide, da čitaju,da čuju. Pa neka pogledaju i videće, neka pročitaju i zavoleće, neka čuju i razglase koliko je lepote i viteštva u ogledanju Junaka, Junakai junaka u romanu „Devet” Slavimira Stojanovića. Neka zadovoljan bude Sava Nikolić.Slavimir Stojanović Futro, kako je rekao, jeste. Ali on je, ipak, sigurno, izmišljen.

Ivana Pajić

Na prelazu juna u jul, u Čačku, 2019. godine

Ostavite komentar