KulturaOstalo

MLADO ZELJE, PA NEK’ IDE ŽIVOT

Priča iz policijskog časa 

106pregleda

Nekako, baš u proleće, lepo kao što je ovo sad, pođem ja pre 34 godine da berem mlado zelje. Ponela korpicu od pruća, pa onako sa stilom, u društvu vernog psa i sa lepim pešačkim štapom, kao Hajdi u Alpima, zaputim se ka šumi. K’o velim, čorbicu da napravim, sa lukom, pa zaprška, uhhh… Kad, tek što izađoh iz dvorišta, začu se krik moje pokojne babe: “Đe ćeš, dijete, vele sad, puklo nešto opasno, neka elektrana na “Č”, ne smije zelje da se bere!” I vratim se ja. Prošlo neko vreme. Opet proleće, opet mlado zelje i opet mi se prijela čorbica. Pođem, korpica, verni pas, štap, nivo. Neki dežavi mi je u nagoveštaju, ali ne mogu da se setim zašto. A april ušareneo cveće, sunce miluje, pčele zuje. Taman ja preko praga, kad moja svekrva, pokoj joj duši, viknu uplašeno:”Kud ćeš sad, počele sirene u Čačku, krenuli na “Slobodu”! A iznad naše kuće, pod Vujnom, smestili PVO, to bije iz svih oružja, da ogluviš, glasnije od NATO alijanse. I opet se ja vratim. Ništa zelje, ništa akcija, kuče razočarano, kombinuj pasulj i krompir i čekaj onaj 78. dan da zlotvori odu. E sad već znate nastavak… proleće, kuče, je l’ tako, štap i korpica. Sunce miluje, zelje izraslo, samo čeka da ga uberem. “Pa gde se šetaš po selu, kad je zabrana kretanja?”, viče komšinica sa praga. E, nećeš ga, vala, pa da mi je Kon u dvorištu. “Samo tu, iza ćoška, Mileva, brzo ću ja, evo, i kuče mi je na distanci.” Rekoše na televiziji da psi ne obolevaju, samo mačke. I naberem ja mlado zelje inkognito, tiše od Tihog i Prleta zajedno u nekoj beogradskoj akciji. Ukrčkala, začinila. I šta da vam kažem, ostade lonac prazan. Bolje lonac, nego duša. E, tako. Pa nek’ ide život.

Aleksandra Mišić

Ostavite komentar