Piše: Ivana Pajić:

Пријатељи кажу да треба седети у кафани са традицијом. Седела сам на тераси, па сам седела и на тераси кафане са традицијом. На тераси кафане са традицијом конобар није хтео да ми приђе. Вероватно је мислио да сам просјак и да ћу отићи кад се одморим пошто није било гостију на тераси кафане са традицијом. Просила јесам, али не тад и не насумице него међу пријатељима. Била сам успешна и талентована толико да су ми пријатељи давали новац и кад не тражим. Даровали су ме из самилости јер даровити треба да имају пошто да имају не умеју. Зато су и куповали моје књиге, а не зато да би их препоручивали или поклањали својим репрезентативним пријатељима, познаницима и колегама. Поклањала сам књиге прво јер сам мислила да људи воле да их читају, после јер је тај поклон порука руком а рука у неким тренуцима јесте лука, а сад да бих спустила ниво гомиле на праву меру и да при том рашчистим дугове. Опраштали су ми дугове. Нисам знала да је то откуп за време и дружење са мном. Лакше је купити лекове и накитнего поделити време. Време је бесплатно за разлику од лековаи накита. Све паре оду на лекове, накит, а време се гомила као гардероба, књиге и прашина. Пријатељи ми требају да обришу прашину са књига и времена. Обећали су да хоће али немају кад. Радним данима не смем да их зовем јер су на послу, после радног времена се одмарају и проводе време са децом, а после тога су уморни за дружење са мном јер немају времена за себе, позориште и забаву. Викендом не смем да их зовем јер је викенд време које они морају да посвете себи па шишају кучиће, заказују и отказују изласке са онима са којима излазе и мисле да не живе, а имају сва права на то бар они јер раде и добро зарађују, али зато саосећају са ликовима из позоришта јер њима нико није посвећивао пажњу кад је требало и зато треба осуђивати друштво викендом кад се посвећује пажња себи, шишању кучића и заказивању и отказивању излазака са онима са којима се излази. За изласке ми треба добрих пара, али не за провод него за превоз. Док ми је требало пара за провод нисам се возила и проводила сам се добро, ваљда зато што паре за превозније требало да користим ни за превоз ни за провод и зато што су моји пријатељи били на разним местима до којих сам могла да дођем и нисам морала да их чекам да ми дођу, а долазили су ми. Кад бих дошла до њих, проводили бисмо време заједно иако тада није требало да бришемо прашину ни да трошимо паре на лекове ни на превоз нити да замерамо једни другима за подсмевање. Знала сам кад год ми се неко подсмева и чекала сам да видим шта ће да буде на крају како бих о томе писала. Нисам ни знала да је то зато што сам писац. Поред речи, као градивног материјала за споразумевање, било је потребно и апстрактног материјала, у правилно употребљеном партитивном генитиву, а подсмех је ископано злато, за писца, Сјера Мадре и писац може да постане похлепан. Нисам знала да сам писац. Мој друг је као мали мислио да се писци не баве баналностима попут плаћања рачуна и да само пишу и објављују књиге које бисмо ми читали и да је то тако уређено зато што тако треба да буде. Мој пријатељ који је мислио да писци не плаћају рачуне и дан-данас пуно чита ваљда зато да би писци и произвођачи књига имали довољно пара да ипак плате рачуне. Делом захваљујући читању и оптичари и офталмолози плаћају рачуне. Свођење рачуна на крају крајева и на крају године у сваком случају имају везе са књигама, али у другом значењу које им нису дали писци ни песници, бар мислим да они нису одговорни и за то. Није увек тачно оно што писци мисле. Није увек тачно ни оно што ја мислим, мада не знам да није увек тачно оно што мислим.Ако, што се догађа понекад, спознам да није тачно оно што мислим, оно што мислим се истог тренутка промени а ја се кришом стидим и буде ми криво што није било тачно оно што сам мислила да јесте тачно. Кад сам била дете мислила сам да се аутобуси праве тако да да би радили у њима мора да се пушта ужасна народна музика, па ми је било жао возача јер морају то да слушају. И сад ми их је понекад жао јер сметнем с памети то да се аутобуси праве другачије. Кад сам сазнала да и Кени Роџерс у једној земљи важи за народњака, прво сам помислила благо возачима аутобуса у тој земљи са таквим народњацима, а онда сам одлучила да пажљивије слушам ту музику да бих одлучила да ли да је више никада не слушам. И дан-данас је слушам иако нисам возач ничега и нигде. Нисам ни богзнакакав грациозан пешак, али од превозних средстава умем да користим само кућни бицикл, најчешће у ово време, у тишини, без народних песама или уз кантри музику много различитих музичара, а понекад и Кенија Роџерса, али га често заборављам, чак и „Lucille”коју сам прозвала „валцер на нервној бази” јер је једном, без икаквих проблема, одигран на спиралном степеништу. Лепо је слушати једноставне песме, не само заинат снобовима који се куну у поезију сериозних тонова у досадним песмама трагичних музичара него и зато што су те песме лепе и много је лепо признати себи у себи и наглас да је лепо слушати једноставне песме,ко год да то чује, са једноставном патетиком у тексту која ме је некада озбиљно погађала, исто као и озбиљна поезија, а сада и не баш, као ни озбиљна поезија коју је, ипак, понекад лепо чути.Било је лепо чути да сам песник, и песник је писац, али „писац” звучи цинично и припросто за окружење у каквом сам се налазила и о писцима се прича све и свашта и у свакаквом друштву које можда није ни било боље од писаца, али мисли да је боље без обзира на то да ли се представља као друштво које писце поштује, воли или не воли или није донело коначну одлуку да ли писце поштује, воли или не воли јер није добило помоћ пријатеља који би испричао све и свашта о писцу у свакаквом друштву. Писцима се подсмевају и они који их воле, не воле или поштују као и они који нису донели коначну одлуку да ли да их поштују, воле или не воле. Кад се употреби реч „писац”, то заиста, пардон, сада је легитимно да се каже „заправо”, дакле, заправо, звучи цинично и припросто чак и онима који с пуним правом користе у свакодневном речнику реч-антиреч-нереч, придев-антипридев-непридев „неснађен”. Ову реч-антиреч-нереч, не поменула ју је више у овом тексту дабогда, користи друштво да сажаљева писца, да га пита треба ли му помоћ старатеља који би га научио да то више не буде, да искаже милосрђе, које никако није нежно попут наслова филма са кантри музиком, јер треба мислити од чега се живи, а друштво је о томе мислило на време па сад нема потребе, у партитивном генитиву, да о томе мисле него има потребу, у акузативу, да писца убеђују да то не буде и да му се, уз мало прикривене или јавне зависти, у партитивном генитиву, подсмева. Подсмевачи и писци би били одлични тандеми када би на једног писца ишао један подсмевач, али подсмевача увек буде више на једног писца. Подсмеха – што више то боље за писца, а и за подсмеваче јер они не знају да су искоришћени а срећнису јер суискористили прилике да се подсмевају. О њима ће се кад-тад писати па ко жив ко постиђен, или је то лажна нада за песника коме су се подсмевали. Као песник, морала сам да се окренем и писању, писању прозе, јер елеганција не може да се прода лако: колико год да се спусти цена, вредност расте па буде скупо читати поезију јер читаоцима треба времена да раде, добро зарађују, проводе време са децом, у позоришту, шишају кучиће, посвећују се себи, заказују и отказују изласке са онима са којима излазе, плаћају лекове пријатељима и писцима, да не кажем песницима, и превоз јер је то лакше него обрисати прашину с времена и провести га са пријатељем који је био доступан у свако доба и недоба, који је прикупио доста, стварно доста апстрактног материјала, али никада није доста подсмеха писцу који је у ствари песник и који не воли ствари него пријатеље који га не воле откако му конобари у кафани са традицијом не прилазе јер мисле да се само одмара пошто не изгледа као неко достојан боравка у кафани са традицијом па се труде да га натерају да оде кад се одмори иако му никада нису били пријатељи који би се подсмевали, шишали кучиће, посвећивали се себи јер раде и добро зарађују па не смем да их зовем, у радно време, радним данима после радног времена, далекобило увече радним даном, а викендом никако јер се тада посвећују себи, шишају кучиће, тако да и без времена проведеног са пријатељима и конобаром кафане са традицијом скупљам доста материјала за писање. Ко пише, а не пише дневник јер није ни дете ни пубертетлија ни дипломата ни капетан ни болесник налетео на психологе који га наводе да пише дневник болести, боје и звука бола с којим треба да свакодневно разговара,треба да објави књигу или да објављује књиге. Ко објави књигу и превари се да настави да објављује књиге само производи прашину што у многоме повећава и њену концентрацију и количину на планети што штети свима, а највише пријатељима које жели да позове у пристојно време, а пристојност одређују они који раде и зарађују па шишају кучиће и заказују изласке са онима са којима излазе и отказују их у последњем тренутку да би имали времена за себе и за саосећање са ликовима из позоришта којима се друштво није посветило јер се посветило себи, радним данима, викендима и шишању кучића о чему ће писати у књигама. (Јадно ли је друштво о коме се књиге пишу!) Књига је велико зло у правим рукама. Читаоци се, ако се везују, везују за антихероје јер мисле да никада неће бити као они а можда нису у праву и већ јесу као они или гори од њих, а неко од њих је можда најгори од свих антихероја и читалаца јер на крају мора бити само један. Читаоци се, ако се везују, везују и за хероје јер мисле да су као они, па се вулгарним читањем поистовећују, а можда нису у праву и нису добри нити су од икога бољи што значи да су на највећој дистанци са најбољима ако је тачно ово да нису ни од кога бољи или нисам у праву. Реч херој је утицала да настане реч хероина и хероин што је женско и дрога за коју кажу да има неке везе са самоосећањем херојства или сам помешала. Помешам некад јунаке и ликове. Ликови су сви, а на муци се познају јунаци. Годинама, које чине деценије, а које су мерне јединице времена, мислила сам да су јунаци они који трпе муке и било ми је много криво што су године, што су деценије, што је време варљиво, а не жена како се пева, јер су ме године, деценије које оне чине и време преварили па сам мислила да су јунаци они који трпе муке и нисам била у праву. У праву сам сад јер мислим да су они који трпе муку трпиоци, за шта није потребно никакво јунаштво него мука као ваздух, ватра, земља, киша, метал, а да су јунаци они који проводе време, године, деценије, мерне јединице времена које чине године, дани и тако даље и убудуће, и све остало и примарно, са онима који трпе, и који остају и опстају увек и свакако и на добром месту постоје без обзира на ликове, антихероје и варљиве херојине и хероје и жене и песме и књиге, заправо (замало да заборавим а легитимно је заправо). Књиге се прво пишу, тада се зову рукописима јер, ваљда, показују особеност писца какву графолози виде после проучавања написаних слова, затим се ради на њима на наковњу док писци, понекад су они и песници али елеганција није на цени, раде на њима макар то било и само читање без корекција јер читање је озбиљан рад чекићем по наковњу, онда се ломе, преламају, шаљу за ISBN и CIP, опет читају па штампају. Мало одстоје у штампарији због шивења и лепљења и то је једини део процеса са смислом. Шивење, лепљење и чекање. Анализирала сам причу Чекање са својим ђацима и један од њих је виљушком извукао из кости тела текста срж. „Професоре, ово је досадно. Ово је досада. До сада, а сад ће крај и убиство, тако јест, смрт,све је досадно.” Одличан пет! Чекање на књигу није чекање на смрт. Чекање на смрт је досада. Једино књига није досадна док се чека, а досада ипак постоји, нисам била у праву кад сам мислила да не постоји и сад црвеним као родитељи на родитељским састанцима јер није тачно да не постоји нешто што постоји, рђав ђак, недовољан један, стид пред смрћу у књигама. Неке су после досадне, неке је досадно читати, неке су као конформисти те се прилагођавају узрасту и расположењу док се попут подрепних мушица смештају у полице одушевљења или чачкају по срцима само да би чачкале по срцима и мислима читалаца који су пријемчиви на чачкање по срцима и мислима и тако захваљујући књигама, слично позоришту, испирају своје очи и савести да би у друштву испирали грло као сви читаоци жељни личне афирмације приликом читања књига и, још више, испирања грла у друштву које није испрало ни прљав веш а камоли савест. Савест другује са читањем. Тражи себе. Кривца. Чека крај. Кашљуца са читаоцима. Кашљуцање ми је омиљена реакција на књиге јер је кашљуцање искрени исход сусрета са прашином коју књиге скупљају скоро од свог настанка, од детињства које мирише на штампарску боју и врућ папир, најлепши мирис окончаног чекања, кратку радост памети преметнуте у чула. Кашљуцају читаоци да покажу значај и заинтересованост, сопствени озбиљан приступ, приступ уопште. Ко зна да ли ће читалац победити прашину и нова досадна чекања. Досада се гомила као гардероба и прашина. Древна прашина не смета никоме ко је не брише, а код мене нема ко други да брише. Збрисали су скоро сви пријатељи, вероватно од загађења, од досаде, да шишају кучиће, посвећују се раду и заради и раде на себи на наковњу чекићем. Тако, ваљда, треба, што би рекла предизборна парола без „ваљда” јер је ваљда доказ и знак неверја у партију, митове, добар исход. Треба написати мит о Хефесту, или Вулкану, како леже на наковањ да поправи своје ноге, да би га Венера, или Афродита, у ствари обратно, још више волела, те их удара чекићем. Шта је урадио, нека читаоци одлуче (чак се и такве књиге пишу, а богами и тумачења). Могли би мало и читаоци да одлучују о квалитету литературе и моторике старих богова и пријатеља а не само да им дају паре за лекове и превоз јер им то треба да би их неко волео. Мање би кашљуцали. Не би се вадили на заразу и умор. Не би морали да бришу прашину са времена и књига нити би отресали као перут писцепријатеље који би их замолили за часове језика бар викендом. Часови језика нису часови радости али су свечаност споразумевања које је спознаја смисла или сам смисао. Перут нема смисла као споразумевање и нема смисла отресати пријатеље, своје или својих родитеља, као перут са рамена јер перут ако падне на раме – падне, боље него да остане на глави, а пријатељ, или пријатељ родитеља, ако падне, удари главом о под као о зид и види ко су му пријатељи. Пријатељ му сигурно није неко ко има план да се, тек запослен, одмара нити неко коме је репутација важнија од живота па бежи у страху од свих могућих лекара и полиције који би се позабавили пријатељским падом да би спасли пријатељски живот јер живот је, забога, пријатељски чији год да је. Живот је пријатељски и кад припада мишу који цијуче пред мачком, личи на пуфну и на другу пуфну која је шмугнула иза клавира и ваљда се спасла бежањем и скривањем, надам се и поново бежањем напоље куда су побегли скоро сви моји пријатељи откако ми се деси да на тераси кафане са традицијом пожелим да попијем кафу, али се само мало одморим јер конобар мисли да сам просјак, иако не прашњав, али без упадљиве пословне гардеробе, грациозних покрета и пријатеља радним данима и викендом.