Kultura

Nema mačke za prijatelje

669pregleda

Piše: Ivana Pajić:

Prijatelji kažu da treba sedeti u kafani sa tradicijom. Sedela sam na terasi, pa sam sedela i na terasi kafane sa tradicijom. Na terasi kafane sa tradicijom konobar nije hteo da mi priđe. Verovatno je mislio da sam prosjak i da ću otići kad se odmorim pošto nije bilo gostiju na terasi kafane sa tradicijom. Prosila jesam, ali ne tad i ne nasumice nego među prijateljima. Bila sam uspešna i talentovana toliko da su mi prijatelji davali novac i kad ne tražim. Darovali su me iz samilosti jer daroviti treba da imaju pošto da imaju ne umeju. Zato su i kupovali moje knjige, a ne zato da bi ih preporučivali ili poklanjali svojim reprezentativnim prijateljima, poznanicima i kolegama. Poklanjala sam knjige prvo jer sam mislila da ljudi vole da ih čitaju, posle jer je taj poklon poruka rukom a ruka u nekim trenucima jeste luka, a sad da bih spustila nivo gomile na pravu meru i da pri tom raščistim dugove. Opraštali su mi dugove. Nisam znala da je to otkup za vreme i druženje sa mnom. Lakše je kupiti lekove i nakitnego podeliti vreme. Vreme je besplatno za razliku od lekovai nakita. Sve pare odu na lekove, nakit, a vreme se gomila kao garderoba, knjige i prašina. Prijatelji mi trebaju da obrišu prašinu sa knjiga i vremena. Obećali su da hoće ali nemaju kad. Radnim danima ne smem da ih zovem jer su na poslu, posle radnog vremena se odmaraju i provode vreme sa decom, a posle toga su umorni za druženje sa mnom jer nemaju vremena za sebe, pozorište i zabavu. Vikendom ne smem da ih zovem jer je vikend vreme koje oni moraju da posvete sebi pa šišaju kučiće, zakazuju i otkazuju izlaske sa onima sa kojima izlaze i misle da ne žive, a imaju sva prava na to bar oni jer rade i dobro zarađuju, ali zato saosećaju sa likovima iz pozorišta jer njima niko nije posvećivao pažnju kad je trebalo i zato treba osuđivati društvo vikendom kad se posvećuje pažnja sebi, šišanju kučića i zakazivanju i otkazivanju izlazaka sa onima sa kojima se izlazi. Za izlaske mi treba dobrih para, ali ne za provod nego za prevoz. Dok mi je trebalo para za provod nisam se vozila i provodila sam se dobro, valjda zato što pare za prevoznije trebalo da koristim ni za prevoz ni za provod i zato što su moji prijatelji bili na raznim mestima do kojih sam mogla da dođem i nisam morala da ih čekam da mi dođu, a dolazili su mi. Kad bih došla do njih, provodili bismo vreme zajedno iako tada nije trebalo da brišemo prašinu ni da trošimo pare na lekove ni na prevoz niti da zameramo jedni drugima za podsmevanje. Znala sam kad god mi se neko podsmeva i čekala sam da vidim šta će da bude na kraju kako bih o tome pisala. Nisam ni znala da je to zato što sam pisac. Pored reči, kao gradivnog materijala za sporazumevanje, bilo je potrebno i apstraktnog materijala, u pravilno upotrebljenom partitivnom genitivu, a podsmeh je iskopano zlato, za pisca, Sjera Madre i pisac može da postane pohlepan. Nisam znala da sam pisac. Moj drug je kao mali mislio da se pisci ne bave banalnostima poput plaćanja računa i da samo pišu i objavljuju knjige koje bismo mi čitali i da je to tako uređeno zato što tako treba da bude. Moj prijatelj koji je mislio da pisci ne plaćaju račune i dan-danas puno čita valjda zato da bi pisci i proizvođači knjiga imali dovoljno para da ipak plate račune. Delom zahvaljujući čitanju i optičari i oftalmolozi plaćaju račune. Svođenje računa na kraju krajeva i na kraju godine u svakom slučaju imaju veze sa knjigama, ali u drugom značenju koje im nisu dali pisci ni pesnici, bar mislim da oni nisu odgovorni i za to. Nije uvek tačno ono što pisci misle. Nije uvek tačno ni ono što ja mislim, mada ne znam da nije uvek tačno ono što mislim.Ako, što se događa ponekad, spoznam da nije tačno ono što mislim, ono što mislim se istog trenutka promeni a ja se krišom stidim i bude mi krivo što nije bilo tačno ono što sam mislila da jeste tačno. Kad sam bila dete mislila sam da se autobusi prave tako da da bi radili u njima mora da se pušta užasna narodna muzika, pa mi je bilo žao vozača jer moraju to da slušaju. I sad mi ih je ponekad žao jer smetnem s pameti to da se autobusi prave drugačije. Kad sam saznala da i Keni Rodžers u jednoj zemlji važi za narodnjaka, prvo sam pomislila blago vozačima autobusa u toj zemlji sa takvim narodnjacima, a onda sam odlučila da pažljivije slušam tu muziku da bih odlučila da li da je više nikada ne slušam. I dan-danas je slušam iako nisam vozač ničega i nigde. Nisam ni bogznakakav graciozan pešak, ali od prevoznih sredstava umem da koristim samo kućni bicikl, najčešće u ovo vreme, u tišini, bez narodnih pesama ili uz kantri muziku mnogo različitih muzičara, a ponekad i Kenija Rodžersa, ali ga često zaboravljam, čak i „Lucille”koju sam prozvala „valcer na nervnoj bazi” jer je jednom, bez ikakvih problema, odigran na spiralnom stepeništu. Lepo je slušati jednostavne pesme, ne samo zainat snobovima koji se kunu u poeziju serioznih tonova u dosadnim pesmama tragičnih muzičara nego i zato što su te pesme lepe i mnogo je lepo priznati sebi u sebi i naglas da je lepo slušati jednostavne pesme,ko god da to čuje, sa jednostavnom patetikom u tekstu koja me je nekada ozbiljno pogađala, isto kao i ozbiljna poezija, a sada i ne baš, kao ni ozbiljna poezija koju je, ipak, ponekad lepo čuti.Bilo je lepo čuti da sam pesnik, i pesnik je pisac, ali „pisac” zvuči cinično i priprosto za okruženje u kakvom sam se nalazila i o piscima se priča sve i svašta i u svakakvom društvu koje možda nije ni bilo bolje od pisaca, ali misli da je bolje bez obzira na to da li se predstavlja kao društvo koje pisce poštuje, voli ili ne voli ili nije donelo konačnu odluku da li pisce poštuje, voli ili ne voli jer nije dobilo pomoć prijatelja koji bi ispričao sve i svašta o piscu u svakakvom društvu. Piscima se podsmevaju i oni koji ih vole, ne vole ili poštuju kao i oni koji nisu doneli konačnu odluku da li da ih poštuju, vole ili ne vole. Kad se upotrebi reč „pisac”, to zaista, pardon, sada je legitimno da se kaže „zapravo”, dakle, zapravo, zvuči cinično i priprosto čak i onima koji s punim pravom koriste u svakodnevnom rečniku reč-antireč-nereč, pridev-antipridev-nepridev „nesnađen”. Ovu reč-antireč-nereč, ne pomenula ju je više u ovom tekstu dabogda, koristi društvo da sažaljeva pisca, da ga pita treba li mu pomoć staratelja koji bi ga naučio da to više ne bude, da iskaže milosrđe, koje nikako nije nežno poput naslova filma sa kantri muzikom, jer treba misliti od čega se živi, a društvo je o tome mislilo na vreme pa sad nema potrebe, u partitivnom genitivu, da o tome misle nego ima potrebu, u akuzativu, da pisca ubeđuju da to ne bude i da mu se, uz malo prikrivene ili javne zavisti, u partitivnom genitivu, podsmeva. Podsmevači i pisci bi bili odlični tandemi kada bi na jednog pisca išao jedan podsmevač, ali podsmevača uvek bude više na jednog pisca. Podsmeha – što više to bolje za pisca, a i za podsmevače jer oni ne znaju da su iskorišćeni a srećnisu jer suiskoristili prilike da se podsmevaju. O njima će se kad-tad pisati pa ko živ ko postiđen, ili je to lažna nada za pesnika kome su se podsmevali. Kao pesnik, morala sam da se okrenem i pisanju, pisanju proze, jer elegancija ne može da se proda lako: koliko god da se spusti cena, vrednost raste pa bude skupo čitati poeziju jer čitaocima treba vremena da rade, dobro zarađuju, provode vreme sa decom, u pozorištu, šišaju kučiće, posvećuju se sebi, zakazuju i otkazuju izlaske sa onima sa kojima izlaze, plaćaju lekove prijateljima i piscima, da ne kažem pesnicima, i prevoz jer je to lakše nego obrisati prašinu s vremena i provesti ga sa prijateljem koji je bio dostupan u svako doba i nedoba, koji je prikupio dosta, stvarno dosta apstraktnog materijala, ali nikada nije dosta podsmeha piscu koji je u stvari pesnik i koji ne voli stvari nego prijatelje koji ga ne vole otkako mu konobari u kafani sa tradicijom ne prilaze jer misle da se samo odmara pošto ne izgleda kao neko dostojan boravka u kafani sa tradicijom pa se trude da ga nateraju da ode kad se odmori iako mu nikada nisu bili prijatelji koji bi se podsmevali, šišali kučiće, posvećivali se sebi jer rade i dobro zarađuju pa ne smem da ih zovem, u radno vreme, radnim danima posle radnog vremena, dalekobilo uveče radnim danom, a vikendom nikako jer se tada posvećuju sebi, šišaju kučiće, tako da i bez vremena provedenog sa prijateljima i konobarom kafane sa tradicijom skupljam dosta materijala za pisanje. Ko piše, a ne piše dnevnik jer nije ni dete ni pubertetlija ni diplomata ni kapetan ni bolesnik naleteo na psihologe koji ga navode da piše dnevnik bolesti, boje i zvuka bola s kojim treba da svakodnevno razgovara,treba da objavi knjigu ili da objavljuje knjige. Ko objavi knjigu i prevari se da nastavi da objavljuje knjige samo proizvodi prašinu što u mnogome povećava i njenu koncentraciju i količinu na planeti što šteti svima, a najviše prijateljima koje želi da pozove u pristojno vreme, a pristojnost određuju oni koji rade i zarađuju pa šišaju kučiće i zakazuju izlaske sa onima sa kojima izlaze i otkazuju ih u poslednjem trenutku da bi imali vremena za sebe i za saosećanje sa likovima iz pozorišta kojima se društvo nije posvetilo jer se posvetilo sebi, radnim danima, vikendima i šišanju kučića o čemu će pisati u knjigama. (Jadno li je društvo o kome se knjige pišu!) Knjiga je veliko zlo u pravim rukama. Čitaoci se, ako se vezuju, vezuju za antiheroje jer misle da nikada neće biti kao oni a možda nisu u pravu i već jesu kao oni ili gori od njih, a neko od njih je možda najgori od svih antiheroja i čitalaca jer na kraju mora biti samo jedan. Čitaoci se, ako se vezuju, vezuju i za heroje jer misle da su kao oni, pa se vulgarnim čitanjem poistovećuju, a možda nisu u pravu i nisu dobri niti su od ikoga bolji što znači da su na najvećoj distanci sa najboljima ako je tačno ovo da nisu ni od koga bolji ili nisam u pravu. Reč heroj je uticala da nastane reč heroina i heroin što je žensko i droga za koju kažu da ima neke veze sa samoosećanjem herojstva ili sam pomešala. Pomešam nekad junake i likove. Likovi su svi, a na muci se poznaju junaci. Godinama, koje čine decenije, a koje su merne jedinice vremena, mislila sam da su junaci oni koji trpe muke i bilo mi je mnogo krivo što su godine, što su decenije, što je vreme varljivo, a ne žena kako se peva, jer su me godine, decenije koje one čine i vreme prevarili pa sam mislila da su junaci oni koji trpe muke i nisam bila u pravu. U pravu sam sad jer mislim da su oni koji trpe muku trpioci, za šta nije potrebno nikakvo junaštvo nego muka kao vazduh, vatra, zemlja, kiša, metal, a da su junaci oni koji provode vreme, godine, decenije, merne jedinice vremena koje čine godine, dani i tako dalje i ubuduće, i sve ostalo i primarno, sa onima koji trpe, i koji ostaju i opstaju uvek i svakako i na dobrom mestu postoje bez obzira na likove, antiheroje i varljive herojine i heroje i žene i pesme i knjige, zapravo (zamalo da zaboravim a legitimno je zapravo). Knjige se prvo pišu, tada se zovu rukopisima jer, valjda, pokazuju osobenost pisca kakvu grafolozi vide posle proučavanja napisanih slova, zatim se radi na njima na nakovnju dok pisci, ponekad su oni i pesnici ali elegancija nije na ceni, rade na njima makar to bilo i samo čitanje bez korekcija jer čitanje je ozbiljan rad čekićem po nakovnju, onda se lome, prelamaju, šalju za ISBN i CIP, opet čitaju pa štampaju. Malo odstoje u štampariji zbog šivenja i lepljenja i to je jedini deo procesa sa smislom. Šivenje, lepljenje i čekanje. Analizirala sam priču Čekanje sa svojim đacima i jedan od njih je viljuškom izvukao iz kosti tela teksta srž. „Profesore, ovo je dosadno. Ovo je dosada. Do sada, a sad će kraj i ubistvo, tako jest, smrt,sve je dosadno.” Odličan pet! Čekanje na knjigu nije čekanje na smrt. Čekanje na smrt je dosada. Jedino knjiga nije dosadna dok se čeka, a dosada ipak postoji, nisam bila u pravu kad sam mislila da ne postoji i sad crvenim kao roditelji na roditeljskim sastancima jer nije tačno da ne postoji nešto što postoji, rđav đak, nedovoljan jedan, stid pred smrću u knjigama. Neke su posle dosadne, neke je dosadno čitati, neke su kao konformisti te se prilagođavaju uzrastu i raspoloženju dok se poput podrepnih mušica smeštaju u police oduševljenja ili čačkaju po srcima samo da bi čačkale po srcima i mislima čitalaca koji su prijemčivi na čačkanje po srcima i mislima i tako zahvaljujući knjigama, slično pozorištu, ispiraju svoje oči i savesti da bi u društvu ispirali grlo kao svi čitaoci željni lične afirmacije prilikom čitanja knjiga i, još više, ispiranja grla u društvu koje nije ispralo ni prljav veš a kamoli savest. Savest druguje sa čitanjem. Traži sebe. Krivca. Čeka kraj. Kašljuca sa čitaocima. Kašljucanje mi je omiljena reakcija na knjige jer je kašljucanje iskreni ishod susreta sa prašinom koju knjige skupljaju skoro od svog nastanka, od detinjstva koje miriše na štamparsku boju i vruć papir, najlepši miris okončanog čekanja, kratku radost pameti premetnute u čula. Kašljucaju čitaoci da pokažu značaj i zainteresovanost, sopstveni ozbiljan pristup, pristup uopšte. Ko zna da li će čitalac pobediti prašinu i nova dosadna čekanja. Dosada se gomila kao garderoba i prašina. Drevna prašina ne smeta nikome ko je ne briše, a kod mene nema ko drugi da briše. Zbrisali su skoro svi prijatelji, verovatno od zagađenja, od dosade, da šišaju kučiće, posvećuju se radu i zaradi i rade na sebi na nakovnju čekićem. Tako, valjda, treba, što bi rekla predizborna parola bez „valjda” jer je valjda dokaz i znak neverja u partiju, mitove, dobar ishod. Treba napisati mit o Hefestu, ili Vulkanu, kako leže na nakovanj da popravi svoje noge, da bi ga Venera, ili Afrodita, u stvari obratno, još više volela, te ih udara čekićem. Šta je uradio, neka čitaoci odluče (čak se i takve knjige pišu, a bogami i tumačenja). Mogli bi malo i čitaoci da odlučuju o kvalitetu literature i motorike starih bogova i prijatelja a ne samo da im daju pare za lekove i prevoz jer im to treba da bi ih neko voleo. Manje bi kašljucali. Ne bi se vadili na zarazu i umor. Ne bi morali da brišu prašinu sa vremena i knjiga niti bi otresali kao perut pisceprijatelje koji bi ih zamolili za časove jezika bar vikendom. Časovi jezika nisu časovi radosti ali su svečanost sporazumevanja koje je spoznaja smisla ili sam smisao. Perut nema smisla kao sporazumevanje i nema smisla otresati prijatelje, svoje ili svojih roditelja, kao perut sa ramena jer perut ako padne na rame – padne, bolje nego da ostane na glavi, a prijatelj, ili prijatelj roditelja, ako padne, udari glavom o pod kao o zid i vidi ko su mu prijatelji. Prijatelj mu sigurno nije neko ko ima plan da se, tek zaposlen, odmara niti neko kome je reputacija važnija od života pa beži u strahu od svih mogućih lekara i policije koji bi se pozabavili prijateljskim padom da bi spasli prijateljski život jer život je, zaboga, prijateljski čiji god da je. Život je prijateljski i kad pripada mišu koji cijuče pred mačkom, liči na pufnu i na drugu pufnu koja je šmugnula iza klavira i valjda se spasla bežanjem i skrivanjem, nadam se i ponovo bežanjem napolje kuda su pobegli skoro svi moji prijatelji otkako mi se desi da na terasi kafane sa tradicijom poželim da popijem kafu, ali se samo malo odmorim jer konobar misli da sam prosjak, iako ne prašnjav, ali bez upadljive poslovne garderobe, gracioznih pokreta i prijatelja radnim danima i vikendom.

Ostavite komentar