Ово је прича о праведном Јову из времена наших родитеља. То је прича о човеку духовне културе, Марку Бошковићу и о томе како је1941. године преживео усташки геноцид и на који начин се осветио онима који су му убили жену и деветоро деце. Прича јединствена и нашем уму непојмљива. Једино када се дубље упустимо у размишљање о оваквом начину освете, можемо да докучимо тајну Божију. Ја причу чух јуче од историчара Немање Девића, а ко ми не верује, може питати и једног од Маркових наследника, а који је свештеник у насељу Бечмен код Сурчина, а име му је Немања Бошковић. Дакле, Марко Бошковић је те, 1941. године, од комшије, Хрвата, који му је био пријатељ, дознао да усташе улазе у српске куће и одводе домаћине. По његовом савету, склонио се у планину и не слутећи да би неко могао наудити његовој породици. Када је опасност од усташа прошла, вратио се кући која је била опљачкана, а чланови породице убијени. Њих десеторо. Жена и деветоро деце. Бол неописива. Прелази границе бола коју човек може истрпети. Или сви можемо све истрпети, само немамо поверења у Бога и мислимо да то само могу неки други, посебни људи? А он, ако умемо да му се препустимо увек и све надомести. О томе колико можемо да му верујемо и да му се препустимо, зависи од нас. Није Марко никакав Ванземаљац, нити човек без емоција. Само се препустио тој вољи Божијој и одлучио на освету која је најбоља по њега. Узео је старе, о клин окачене гусле и почео да превлачи гудалом преко жице. Док је свирао, размишљао је шта му ваља чинити. Злотворе који су то урадили не само да је познавао, већ се са њима и дружио. Одлучио је да на тај гнусни чин не одговара мржњом. Није дозволио да се та грозна клица усели у његово срце. То је била тајна његове освете. Без роптања на Бога и самосажаљења, одлучио је да се поново ожени. Да се свима уместо смрћу освети животом. У педесетшестој години оженио се удовицом којој је муж убијен. А онда су им се рађала деца. Прво, друго, треће… девето. Бог му је подарио онолико деце колико су му злотвори побили. И ето те величанствене освете. Освете уз максимално чојство и јунаштво. С обзирим да смо као људи ограничени временом и простором, наравно да нам је тешко да ово прихватимо као једино исправно. Али, размишљање може да иде и у следећем правцу: шта би се догодило да се Марко одлучио на освету о којој ми размишљамо? Да је кренуо да убија све оне који су му зла нанели. Да их је све побио… Да ли би им се заиста осветио? Шта би са њим било? Или је освета коју је применио била делотворнија?
Piše: Nela Mečanin
Fotografija: Marina Luković
