Осмомартовско лудило је већ увелико присутно међу родитељима деце школског узраста, посебно оним у нижим разредима. Данас, за свега пар сати две идентичне ситуације са којима се сусрећем.
Ситуација прва: чујем се данас телефоном са снахом чија деца похађају једну од чачанских основних школа. На питање шта ради, рече да је управо изашла из једне осмомартовске вибер групе. Каже, мајке се укључиле у куповину поклона учитељици за 8.март. Сматрају да би најбоље било да то буде ваучер за купивину гардеробе. Моја снаха размишља у сасвим супротном смеру и предлаже да се за прикупљени новац учитељици купи књига на којој ће деца написати посвету, а да се остатак новца у договору са учитељицом преда неком потребитом ученику у школи. Мишљења је да би и учитељица тим гестом била поносна на своје ученике. Њен предлог се одбија уз образложење да се деци која су слабијих материјалних могућности може помоћи било када, тако да нема разлога за тим да се смањује значај 8.марта.
Ситуација друга: излазим напоље и срећем своју рођаку која је просветни радник. Док иде према мени, у руци јој телефон. Стајемо да се поздравимо и на моје питање како је, видно изнервирана каже: “Укључиле ме мајке из разреда моје деце у вибер групу, а у вези са куповином поклона за учитељицу. Убише са предлозима и расправама око поклона. Да човек полуди”.
А ја се питам какав је то хаос спопао овај народ. Замислите: вибер група за куповину поклона учитељицама. Дно дна. Нећу улазити даље у изношењу свог става, а у вези са прославом 8.марта. Нека остане на овоме.

Nela Mečanin