KulturaOstalo

O POJEDENOM HLEBU

Crtice iz mog sela - Istinite priče

115pregleda

Bili su to lepi dani detinjstva. Saša, brat i sestra odlazili su u susedno selo na reku. Žega je bila ogromna. Neretko, u šumi su nailazili na otrovnice koje su se sunčale. Prekočili bi ih i nastavljali dalje, berući pečurke koje su ponekad jeli onako žive. Sve je vrilo od života u toj šumi i na reci. U plićaku, ruke su zavlačili u korenje uz obalu tražeći ribe. Opasnosti su svuda vrebale, ali njih kao da je čuvala neka sila, dobri duhovi predaka koji su se na imanje doselili dvesta godina ranije. Čitav dan su proveli po virovima, prskajući se…Predveče su ogladneli. Kuća pored reke, u njoj žive baba-tetka i deda- teča koji nemaju dece. Po ceo dan su na njivi. Deca ulaze u kuću, vade hleb iz kutije. Napravljen tog jutra, ispečen u šporetu na drva, miriše kao duša. Troje dece, koja zajedno imaju jedva dvadesetak godina, bacaju se na taj hleb i jedu ga do poslednje mrvice. Kakvo vreme…sad se hleb meri kalorijama. Potom, stigne ih griža savesti. Pišu poruku: „Oprostite što smo vam pojeli hleb. Bili smo mnogo gladni.“ I odlaze. Kuća otključana ceo dan, svratiš, poslužiš se… eh, davno beše.

NAMERENIJE: Dobrota nečije duše umešana u hleb najuzvišenija je dobrota. U reci i šumi života čekaju skrivene opasnosti, ali ti preskoči zmije i hrabro nastavi dalje. Katkad te one neće ni napadati ako ne počneš prvi, pa imaj i to u vidu. Glad tela ćeš lako zadovoljiti, ali glad duše teška je stvar. Za nju nije dovoljno pojesti vruć hleb. Spremi se za borbu. I ne zavlači ruke preduboko ispod obale, u izuvijanom korenju možeš naći i nešto što ne očekuješ.

 

Aleksandra Mišić

Ostavite komentar