Прича о Радмиlи Рајковић-Жујки, наставници географије у О. Ш. Милица Павловић
(За све који су имали част да им предаје и који су је познавали, а и онима који нису)

Радмила Рајковић-Жујка, била је наставница географије у О. Ш. “Милица Павловић”. За нас ђаке строга и по мало живчана. У стварности вредна и педантна жена, добра комшиница, пријатељица. Живела је на једанаестом спрату у једном од два близаначка солитера Немањине улице са својим супругом Миланом кога је звала Мацо. Мацо је био инжењер, али је на плочици врата њиховог стана писало да је службеник. Комшије кажу, добар човек и у служби свима. У лифт никада није улазила сама. Чекала је да наиђе неко од станара ко би ушао са њом и притиснуо дугме одговарајућег спрата. Она то једноставно није могла да уради из страха да се не зарази. Ни врата од лифта није додиривала рукама, само марамицом. Уколико би заборавила марамицу излазила би на оном спрату на ком је излазио њен сапутник, па одатле ишла пешке. И новчанице је редовно прала када дође из банке или продавнице. Једном приликом када се разболела и лежала у болници, ђаци су јој отишли у посету. Причали су нам да је на ногама имала танке најлон доколенице и још неколико пари у резерви. Свакодневно их је по два-три пута мењала и прала, па јој тако ноге никада нису биле изложене директном контакту са болничким папучама и увек чисте. Природно светле, плаве косе, подшишане равно, дужине мало изнад рамена. На средини-раздељак са шишкама које се благо повијају на једну и другу страну. На косу никада ништа није стављала. Ни фарбу, ни лак, а вероватно из разлога што је то штетно. Због те жућкасте нијансе у коси, ђаци су је и прозвали Жујка. Није се шминкала, али је редовно на усне стављала грожђану маст. С обзиром да је посебно водила рачуна о хигијени руку, ђачки дневник је носила између два прста, а записивање часа је умело да потраје и двадесетак минута. Прво са та своја два прста која је решила да жртвује ( свим непријатељима у облику бактерија и вируса) отвори дневник, а онда узме хемијску и дуго испробава њен рад. Мастило мора равномерно да клизи по папиру. Када заврши са првом реченицом, онда опет врх оловке очисти, па онда настави даље. Пише тако што дневник скоро да и не додирује шаком, него онако, мало са висине. Никоме није било лако кад треба да нас пропитује. Добро смо се презнојавали. А за један час испита максимално два ђака. Имала је свој штап који је користила за показивање појмова на географској карти, а ми ђаци смо имали свој. Догађало се понекад да грешком узмемо њен штап, али смо га након уочене грешке морали однети до тоалета да га добро оперемо. А умела је и да га употреби у дисциплинске сврхе. Креду је ретко користила, а када је баш морала нешто да напише на табли, онда је узимала искључиво нову, никако коришћену. Шкљоцање оловке на часу није подносила. Зато смо пре часа сви морали да укључимо своје хемијске оловке да се не дај Боже не чије оно “шкљоц”. Била је алергична на дугу косу девојчица која им је падала на лице. Мислим опет због хигијене. Јер замислите ту прљавштину која се по мишљењу наставнице Жујке могла нанети на лице преко косе. Па тек увртање крајева косе прљавим рукама… Не, никако. Коса је на њеном часу морала бити везана у реп или плетеницу. Ко заборави гумицу или шналу, може да рачуна да ће бити избачен са часа. Девојчице су морале да се придржавају тог правила, а ако се ипак догоди да нека заборави потребан реквизит, довијале су се на разне начине. У помоћ су долазиле пертле са патика, каишеви са мантила, или би једноставно увлачиле косу испод крагне ђачке кецеље, па је изгледало као да је “паж” фризура у питању. Када се наљути, прштало је на све стране. Мени је у сећању остало да се једном толико изнервирала да нас је назвала “стоком без репа”. Када почне час, није га прекидала док до краја не испредаје то што је планирала. Исто је било и када пропитује. Ако започнеш са одговарањем, а у међувремену звони, немој се ништа радовати, брале мој. Него причај то што знаш, а ако не знаш, седи, један. И то на сред одмора. И као што рекох, сваки одмор после часа географије није био одмор, него час. Ако је у питању мали одмор, онда је то одлично, али ако се ради о великом одмору који је трајао петнаест минута, онда зло и наопако. Ем смо на географији, ем остадосмо без доручка. Једном, баш у мом разреду, пробила Жујка и велики одмор. Увелико звонило за почетак следећег часа. А она ништа. Не обраћа пажњу. У фазону: “Само ви звоните, ја и даље држим час”. И ми смо били тако истренирани да када звоно огласи крај часа и даље седимо не померајући се. И тако се нама поред ужине без које смо редовно остајали и већ се навикли на то, час продужио и на час историје. Пет, десет, петнаест минута… Ми седимо, она и даље предаје. Негде на том петнаестом минуту угледамо наставницу историје Славку Петровић како стоји на степеништу суседне зграде у којој је требало да имамо час. Стоји Славка, ставила руке на леђа и гледа тачно у прозор кабинета за географију.
Ни сама не знам на који начин смо Жујки скренули пажњу на то да нас наставница историје чека доле, у дворишту. Можда је помогло, али мало. Ипак је она довршила започето предавање, само у нешто бржем ритму. Када смо коначно дошли на час историје, наставници Славки је остало мање од пола сата да нам испредаје нову лекцију. Ми смо очекивали да ће бар мало испољити љутњу према Жујки, али она је на наше разочарење остала сталожена и ни једну једину реч није о томе проговорила. Наши родитељи су знали о Жујки онолико колико смо им ми причали. Нису марили ни за пропуштену ужину коју су они плаћали, а ми је мењали за час географије, нити су долазили у школу да се буне за повишен тон или ћушку. Ништа од тога. Наставник се ценио и увек био у праву. А ми? Ми смо се једноставно припремили за живот који и није баш тако ружичаст. Сигурна сам да смо безброј пута били у ситуацији коју бисмо радо мењали за милион грдњи наставнице Жујке или ударац оним њеним штапом, па да идемо даље. Наставница Радмила је већ одавно на оном свету, покој јој души и Царство Небеско. И поред тога што је била строга, када евоцирамо успомене на основну школу, она увек буде тема наших разговора. А о знању географије које смо стекли код ње, сувишно је говорити. Подстакнута четом на ФБ профилу Миме Зиндовић, а на идеју Наташе Мојсиловић да би о Жујки требало написати коју реч, ја то и учиних.
У томе су ми својим сећањима помогле Мима Зиндовић, Наташа Мојсиловић, Јасна Баралић, Снежана Парезановић.
PIŠE: NELA MEČANIN eks MAJSTOROVIĆ