SAD VIŠE NEMA TAME…

Sad više nema tame
u koju nisam sišo po svoje zlato.
Nag i siromašan padam u provaliju.
Sve poznato i drago trampih za nepoznato
Unapred slaveći svoju pogibiju.
Zidaru je lako: kad mu je teško, kuće zida.
Lekaru još lakše- kad je bolestan, ljude leči.
Meni je najteže, ljubavi moja čista,
Mene u jatima napuštaju reči.

Pesma je objavljena u Antologiji čačanskog pesništva „Čari zavičaja“ profesora Minje Uroševića.
Ni kraće pesme, ni veće dubine i smisaonosti ugrađenih u ove čudesne rime.

Pre nekoliko godina učenici Gimnazije, Tehničke i Ekonomske škole zajedno sa svojim profesorima napravili su u Domu učenika poetsko veče posvećeno zavičajnim pesnicima Branku V. Radičeviću, Brani Petroviću i Disu. Braća po poetskom senzibilitetu, ali i kraju iz koga su ponikli, ovi pesnici ostali su trajno utkani u najčvršće temelje srpske poezije. Veče se, tada završavalo rečima: „Iznad Čačka duvaju neki dobri vetrovi. Naši zemljaci, braća po peru, gledaju nas, sa očima izvan svakog zla. Na groblju je tiho, nigde nikoga. Spava Brana, spava Branko… i Dis…možda spava.“
Brana Petrović, pesnik koji je grejao svet, koji se iskreno i detinje divi i pčeli i cvetu, a kada treba , ume da bude ironičan i gorak, da grmi. Da kaže na svoj poseban način o ljubavi, o svojoj Ani, o mukama stvaranja, kao u ovoj pesmi.

Vremenski diskurs „sad“ ukazuje da je u pesnikovom poimanju stvarnosti nekada bilo mnoštvo tame sa kojom nije mogao da se izbori…U svojoj „Sumatri“ Crnjanski takođe vremensku odrednicu „sad“ koristi da bi napravio paralelu sa onim što je bilo nekad, a više nije. Poreklo Branine tame još je za čitaoca nepoznanica, tim pre što se pesnik i ne trudi da nam je otkrije. Tako lapidarno, jezgrovito, rekli bismo i previše, on nas uvodi u nekakav svoj vilajet stvoren od samih zagonetki. I čini se, uživa u tome… Uvek to čini, u svakom svom stihu, koji zvuči katkad bolno, a ponekad opet, dečije naivno, ali uvek ispreda divnu , samosvojnu, originalnu pređu izatkanu od najfinijih reči i izraza, spustivši se u najdublje slojeve jezika, atavizme davnih reči i čudesnih sintagmi.

Tama i zlato mogu biti antipodi, tama i sjaj, zlo i dobro, tuga i radost, mesec i sunce, sve ono što čini ovaj svakodnevni svet, kao i čovekovu egzistenciju. Ali ne biva da onome koji ima zlato ono može koristiti na dan Strašnoga suda. Sveta knjiga veli da ćemo tada poneti samo sopstvenu dušu-blagu i mirisnu ili crnu i zlu. I svoja dobra dela, ako ih imamo. Stoga pesnik „nag i siromašan“ (epiteti svojstveni blaženima u Hristovoj Besedi na Gori) pada u provaliju neizbežne smrti, dok Disov lirski subjekt pada u život „bez imalo znanja i bez svoje volje“. Sebe doživljava kao gubitnika jer shvata da će biti prinuđen da menja vredno za bezvredno. Ima li šta strašnije od toga? Za onoga koji trampi, to znači večito kajanje.
Svako ima neku utehu, kaže pesnik, ali čini se da on boluje „od druma izvan datuma“, kako zapisa zemljak po rođenju i po senzibilitetu, Rastko Petrović. Boluje od najveće noćne more svakog umetnika, od najstrašnijeg straha i najbolesnije bolesti, a to je beli list hartije koji ima ispred sebe i koji se ne da popuniti jer ga „u jatima napuštaju reči“.
O stvaralačkom činu pevali su mnogi. I Prever („Kako naslikati portret ptice“), i Desanka Maksimović u pesmi „Šta li te spreči“), a o stvaralačkoj nemoći francuski simbolista Malarme u pesmi „Labud“, ali Branin doživljaj stvaraoca koji ne može da iskaže ono što oseća, neponovljiv je.
To je jedna teška, intrigantna , uznemirujuća misao koja uz savršen izbor reči pri čemu se uklanja sve suvišno, ostavlja bez reči, ali u onom afirmativnom smislu. Brana nam je dao mnogo i malo u isti mah: u malo pesničkih slika, uz lapidaran izraz, opisao je dve profesije čiji akteri umeju da se ostvare u graničnim situacijama i treću, po vokaciji tragičnu, stvaraoca koga napuštaju reči, ali ne postepeno, ne bi li se navikao na takvo strašno stanje, nego „u jatima“ , naglo i , čini se , zauvek.
A kad vas reči napuste, ostajete nemi. Nemi pred veličinom sveta, nemi pred emocijama, pred planinskim masivom koji se zove „moć govora“. Iako pesma poseduje neku vrstu naivnosti, u njoj buja jedan rafinirani izraz kojim se ostvaruje snažan emotivni naboj.

Tako Brana, jedan od najvećih pesnika Srbije, a nepravedno dugo skrajnut, dobija danas svoje pravo mesto koje je i zaslužio. Vidimo ga u nazivu škola, kao tema književnih večeri,a i inspiracija je jednoj učenici Gimnazije da uradi svoj istraživački rad.

Vanja Gostiljac je veliki zaljubljenik u poeziju Brane Petrovića , inače je učenica koja ima izuzetna postignuća iz društvenih predmeta. Ona je odabrala da u RC istražuje teme i motive u poeziji velikog srpskog pesnika.
Koristeći razgovore sa akademikom Matijom Bećkovićem i delove eseja književnika Nenada Grujičića i Ljubomira Simovića, ona je u svom radu dala odličan prikaz najznačajnijih Braninih pesama.

Uvela nas je u priču o pesniku zanimljivim anegdotama.

Analiza određenih pesama je zanimljiva i detaljna. Ona je izdvojila najvažnije motive a to sumotiv ostavljene osobe, mrtve drage, smrti i ljubavi.