Gledam i slušam ovim dana, ovih nedelja, ovih godina , kako Srbi iznova troše veliku količinu energije tako što reže jedni na druge i gledaju se kao besni psi, svako iza svog plota. Pa se mislim nešto: poješće nas ta mržnja. Zašto ne pustimo ljude da , za početak, rade ono što vole i što ih ispunjava? Primetimo li na nekome zrno sreće, hitamo da ga ugušimo i zatremo, bivajući sami nezadovoljni svojim životom. Ako to nikoga ne ugrožava, zbog čega beskrajno morališemo hraneći se tom sopstvenom pritajenom mržnjom skrivenom pod plaštom dušebrižja ,koja nas izjeda, pa ne živimo svoje, nego neke tuđe živote?
Ako se babama stoji u redu ispred „Lidla“, neka stoje. Ako im se pada u nesvest, pustite ih, neka padaju. Ako klincima nije glupo da tri sata provedu u redu ispred „Starbaksa“, neka ih, što se vi cimate zbog toga? Zašto vi patite zbog njihovog izgubljenog vremena? Ionako ga imaju napretek. Glumite Marsela Prusta? Da nisu oni možda ukrali vaše vreme? Ne bih rekla. Da nam, ne daj Bože, nije krivo što je neko drugi osetio mrvicu sreće u tom momentu? Ako je to neka sreća. U tom procepu između baba i dece, gde nam prolaze životi, ovo proleće, ovaj trenutak?
I žao mi je što je izgoreo Notr – Dam. Možda ne baš u toj meri kao kad je goreo Hilandar gde mi je rođak-monah bio u tom trenutku, ali mi je žao. Кao i uvek kad nestane nešto što je postojalo mnogo pre nas, i što je trebalo da traje mnogo posle nas. Nešto što je neuporedivo starije od otkrića onog dečka Кolumba onomad. Žao mi je i kad gori džamija , i sinagoga. I budistička bogomolja. Žao mi je kad vidim bolni grč na licu običnog čoveka koji nije želeo nasilje, rušenje i rat. Žao mi je čoveka (Desanka Maksimović).
`Ajde da malo popustimo tu omču što nas davi. Osmislimo svoje sopstvene živote. Borimo se protiv osećanja da nas boli tuđa sreća. To nije zdravo. I ne postoje dve Srbije. Postoji sedam miliona Srbija ako svako od nas bude kao Buridanov magarac. Nećemo ni primetiti , a svet će „postati lakši za jedan ljudski mozak“.
Samo kažem. Otrpeću udarce od strane onih koji misle drugačije.
Aleksandra Mišić
