Pravoslavlje

Pokloničko putovanje u Svetu Zemlju (Prvi deo)

Prvi deo

834pregleda
„А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде, јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.“

Мт. 28, 5-6

У уторак, 9. августа 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, 52 ходочасника кренуло је пут Јерусалима да виде „место где је лежао Господ“. Међу поклоницима се налазило и 18 монаха и монахиња и два свештеника. Морамо напоменути да је за 17 монаха и монахиња цео пут платио брачни пар Радован и Зорица Маринковић из Краљева/Сиднеја, на чему им благодаримо. До сада укупно у четири наврата они су о свом трошку водили у Свету Земљу 34 монаха и монахиња. Господ да им дарује Царство небеско. Посебну захвалност и препоруку упућујемо агенцији „Халотравел“ из Ниша и водичу хаџи Миодрагу, који су се здушно бринули о свему и учинили ово поклоничко путовање непоновљивим.

Опис поклоничког путовања које следи је из пера наше сестре из Чачка Неле Мечанин, која није била у Светој Земљи. Њој је сваки дан слат извештај где смо били и која смо света места походили, а она је све то са нама проживљавала и стављала на папир.

Дан први-Софија – Тел Авив.

Јутрос су неки моји красотни људи стигли у Свету земљу. А летели су у два различита авиона и у два различита термина. Али у истом правцу. А кад су слетели, једна од њих,  налик Звончици, послала ми је фотографије из авиона, са аеродрома и из Манастира Светог Георгија, који је заштитник моје породице, фотографије његовог гроба, иконе на којој је он са својим Светим родитељима. А ја све то гледам са одушевљењем и размишљам о томе како је човеку мало потребно да му буде лепо. Довољно је да има пријатеље које воли, да ужива у сваком њиховом дивном тренутку и да му се чини као да се све то њему догађа. И када на трен затворим очи, имам утисак да сам и ја заједно са њима у Светој земљи. А ја са нестрпљењем чекам нове фотографије у наредних шест дана.

Дан други-Јерусалим. Звончица ми је и овог пута послала фотографије, снимке, запажања. А ми само да затворимо очи и кренемо ка њима исто као јуче. Група је имала благослов и част да их прими јерусалимски Патријарх, а Звончицу овога пута цитирам: „Патријарх нам је поклонио и пажњу и време и себе. Говорио је о суштини наше вере, о месту најважнијих догађаја у човековом постојању. Рекао је како би сви да буду ту: и Јевреји, и Арапи, и Хришћани, али да је то потпуно природно и да сви и треба да буду ту, као прави истинољубитељи. Захвалио се што смо дошли и рекао како дајемо велики подстрек православнима у Светој земљи и све нас благословио понаособ.“

Након тога, кренули су ка  Гробу Господњем и ка Голготи.

На првој фотографији се види мала црква за коју Звончица каже: „Ово је та мала црква. Унутра је један невелики предпростор у коме се налази део камена на месту престоне иконе, који је затварао Христов гроб пре Васкрсења.

Из те назови припрате на коленима се улази у још мањи простор у коме је десно Гроб, а лево исто толики простор као за гроб у који упуже човек који ако се скупи може да направи место за још једну или две душе. Сада када ово пишем схватам да можда звучи тесно, али се то апсолутно не осећа, јер када прођеш кроз тај ниски отвор на коленима, перспектива се обрне и ти си у безграничном простору у који је стао читав Бог и сви твоји греси. Ту не можеш остати ни приближно колико би желео. Свештеник који дежура као да броји откуцаје наших срца… и каже: готово, следећи…“. Даље се нижу фотографије Голготе, плоче Миропомазања… И за крај данашњег ходочашћа, снимак наших који певају Ирмос Васкрсења: „Ангел вопијаше, Благодатњеј…. Свјетисја, Свјетисја, Нови Јерусалиме…“

Дан трећи. Вечерас нам се Звончица много, много уморила. Без обзира на то, захваљујући својој великој љубави, успела је да нам пошаље још један део јучерашњег путописа и делић данашњег.  А ми, опет и опет сви заједно затворимо очи и ослушнимо шта нам прича.

„Наспрам мале цркве која чува Гроб Христов, налази се велики православни храм у коме се служе православне службе. Дакле, на десет корака од уласка у малу цркву. Овај православни храм који је грчки има централно место, док се са сваке његове стране налазе јерменски и коптски храмови. Тамо даље постоји и мали католички храм.

Затим ту су и места на којима су се одиграли кључни догађаји на Велики Петак, па су сва та места наткриљена капелама посвећеним Мироносицама, капетану Лонгину (капетан који је пробио копљем Христова ребра, како би се уверио да је заиста мртав, да би потом био први официр који је скинуо војну униформу и удаљио се од света Христа ради и који за новац није желео да слаже и каже да Христос није васкрсао. Крстио се и живот провео у посту и молитви).

Испод овог места Голготе је капела која обележава место на коме је била Адамова лобања. Сматра се да је кости Адамове Господ сакрио да се не би скрнавиле за врачање.

И све ово и још понешто је под истим кровом. Повезано степеништем ту и тамо. Један верски лавиринт. Лепо се ту изгубиш у метрици, трајању, поимању…“

Јутрос смо кренули за Галилеју, до Галилејског језера.

Света земља – дан четврти. Синоћ, наша преуморна Звончица, вечерас се баш расписала. Враћамо се са њом у јучерашњи дан, да га допунимо, јер је остао недовршен, а онда ћемо наставити данашњи, четврти дан.

Па, кренимо…

„Манастир Свадба у Кани Галилејској се налази недалеко од Цркве Благовести. Уласком у црквени ,,круг” доживљава се нека специфична лепота. Црква слави Св. Георгија. У цркви су два преостала крчага у којима се налазила вода коју је Христос чудом претворио у вино.

Обишли смо Гору Тавор. Пут до тамо је јединствен. Постепено, пењући се видимо борове, али и медитеранско јарко обојено биље. Неко рече личи на Херцеговину. Има и тога, а има и онога из нашег замишљања Тавора. Ваљда нема душе која није у срцу осликавала Таворску гору и манастир Преображења. Е, баш такав призор и јесте. Црква је од камена, боје подневног сунца.

Креће успон. Доле се види неко место, а тамо баш у даљини Назарет.

Затим, Гора Блаженства на Галилејском језеру. То нисам могла да замислим да је тако лепо и магично. Висока стабла кедрова и листопадно богато дрвеће, зелено, све зелено сем мора плавог за кога кажу да је језеро. Нисам проверавала. Али мој доживљај је да је то једно благо море.

И на крају одлазимо у рибарско село на Галилејском језеру-мору где је црква посвећена Апостолима.

Дошао је и четврти дан ходочашћа, када је група кренула ка Јудејској пустињи. Звончица каже да је по мишљењу њеног супруга то прва права пустиња у којој је био. Аризону не рачуна.

Долазимо до манастира Светог Саве Освећеног у коме је наш Свети Сава добио патерицу и иконе Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице. Пресвета Богородица се јавила Св. Сави Освећеном и наложила да жене не треба да улазе у манастир, па је и сама мајка светитељева живела у близини, али у манастир није могла. Тако да смо ми, женскадија, освојиле пирг и одатле сам правила ове фотке које су као из времена Св. Саве Освећеног. Дакле, ово место је посебно. Овде је тешко и мислити, а камоли живети. Поврх тога правило живота које је још Св. Сава Освећени написао је строго. Једанпут се седа за трпезу у току дана. Људи, монаси из овог манастира су витезови посебног кова. Немам начин да искажем дивљење према њима.

Затим се враћамо ка Витлејему, али негде на пола пута на месту где пустиња постаје освојена од Палестинаца који већ насељавају тај њен део налази се манастир посвећен Св. Теодосију. А крипта у којој су мошти светитеља је уствари пећина у којој су боравили мудраци када су дошли на поклоњење. Било је дивно и у овој цркви и крипти захваљујући и нашим монасима. Отац Теодосије, још не знам из ког је манастира, али предиван монах, певао је тропар своме заштитнику и са великим умилењем и нежношћу му се клањао. Како је то било дирљиво. У Витлејему обилазимо Поље пастира, а потом идемо према манастиру Часног крста. Обилазимо Маслинску гору и ту ми отказује батерија.

После идемо на место са кога се Господ вазнео. Целивамо Стопу. На крају долазимо на источну страну града Јерусалима одакле се пружа целовити поглед на град. Наш водич хаџи-Миодраг је непресушни извор питких прича старозаветних, новозаветних. Излива их у крчаге и сипа ли сипа. Неки имају цуг, а неки су баш жедни.“

-наставиће се-

Ostavite komentar