“Prvi čin” Aleksandra Bećića
U caffeu Moment, u kući Dr Dragiše Mišovića, u Čačku, 16. marta 2019. godine)
„Prvi čin” Aleksandra Bećića počinje Prologom. U romanu prolog, u Prologu prvo poglavlje „Noć odluke”, početak otvaranjem očiju, otvaranjem knjige sa autopoetičkim solilokvijem, motivom postmodernizma, sa flekama na plafonu koje slute bivše i buduće tragove i rane ranog posleratja. Šta se sve desilo u danu koji je trebalo prespavati: „Prva smrt”, „Ponovni susret”, ukoliko je on posle istog života i raznih smrti i moguć, a nekako je omogućen, mada bi bolje bilo da nije, zatim „Ubistvena ispovest” iliti – Rat. Eto šta se desilo, sećanje na rat, rat od krvi i mesa, sećanja na pre rata, kao da je bolje da i nema tog sećanja, već u četvrtom poglavlju dana koji je trebalo prespavati, pa posle rata „Peti odlazak”, a taj i takav jedino je i biomoguć posle svega o čemu svedoči junak-antijunak koji o petom odlasku skoro da ništa i ne zna. Posle odlaska, „Druga smrt”, ako smrti uopšte mogu da imaju redne ili ma kakve brojeve, „Osumnjičen”, već pomenuti, u ovom delu dana i inače, junak-antijunak, i dužan i nedužan, na „Saslušanju”, pre „Susreta u baru” koji skoro da nema nikakve veze s njim. Priznanje, sastoji se od „Odluke”, odluka je samo priznanje, melodramski zašećereno sećanjem, što toplijim to sigurnijim, sentimentom svojstvenim mestu, prostoru, zemlji iz najbližeg okruženja, zemlji koja je junacima-antijunacima najbliže okruženje čak i bez sentimentalnosti. Priznanje jeste i „Kasni poziv”, gde je lažno i nejasno ko i šta priznaje, a priznaje se nešto, nešto je rešeno, pesnik pobeđuje prozaiste, priznaje ko je i šta je, u postmodernizmu je dozvoljeno skoro sve, pobeđuje toliko puta spominjane stvaralačke blokade, kreči izlizane motive istinom, pred romansijera i novinara iznosi dokaze njihovog poraza, dvostruke smrti poraženih u sebi, pobede smrti sa sobom kao saputnikom svojstvenom junaku-antijunaku pesniku. Raslo mu je lovor drvo. Raslo i preraslo. Da mu je da se osuši! Da mu je da nije prave iskrene muške patetike, bez koje se lepota reči, rečenog, pisanog skrnavi, bez koje ne bi bilo raspleta autopoetičke dileme s početka kad je junak-antijunak još gledao u plafon. U Priznanju je i „Slom”, i „Drugi susret” koji sa slomom nikakvih dodirnih tačaka nema naizgled, naizgled stranci imaju pravo da budu stranci jedni drugima, naizgled jedni pred drugima strani, privlačni, tajanstveni sve do ključne rečenice, dramske replike, ključaonice sledećeg poglavlja. Epilog. Šta može biti epilog?! Ili ne biti?! „Žrtva”, naminovna i,u nekom drugom prostoru, već prineta vremenu. A posle žrtve, „Novi život”, pretpostavka mogućeg, pri kraju, kad neko kaže: – Hoću da živim što više. Nekome novi život, nekome majka, nekome maćeha, nekome kučkin sin, nekome mogući epilog, petnaesto poglavlje, na kraju „Poslednja smrt”, u knjizi koja se ne posvećuje nikome, u kojoj piše: „LJudima treba lagatizato što svoju istinu već imaju i dosta im je te njihove istine”,kako je govorio Fjodor Fedčešin.
Ivana Pajić
Autor korica: Slavimir Stojanović Futro