Nije neophodno, ali je pošteno poći jednim dužim putem reči i povezati što više naizgled udaljenih stanica na kojima stvaraoci potvrđuju puna značenja i smisao rečima koje upotrebljavaju, jačajući time stare i nove veze unutar njihovih entiteta i između njih, pri čemu ispunjavaju svoj graditeljski zadatak panklističko-aretističke vokacije: uvećavaju lepotu i dobro, i time proširuju i produbljuju svet. To može biti ugledanje na Stvoritelja. Proširivanje sveta je, istovremeno, i širenje svemira. Ili krajnje ljudska težnja ka otkrivanju skrivenog, tajanstvenog, dragocenog na putu u središte.
Pol Valeri, u jednom od svojih predavanja o poetici, kaže: „Među najčudnijim efektima osećajnosti, koji iz veće blizine dotiču naše intelektualne funkcije, postoji osećajnost čuđenja.”3 Pesnik Andrija Veković je lik Oskara Daviča. U romanu „Pesma”, na jednom mestu, on se susreće sa „slučajnošću”. Davičo (ili pesnik) vidi je kao jedino božanstvo kom se čovek nikad ne klanja iako mu je uvek pred očima.
Oči služe moći viđenja jer „postojati”često znači „videti i biti viđen”. To je ona čežnja za nekim ko je pokrovitelj, ko uvek vidi. Ona nikada ne biva potpuno prevaziđena. U isto vreme, a s druge strane, postoji potreba da se pokroviteljstvo nekome pruži. Otuda, možda, i slučajnosti, tu pred očima. „Pesnik naglašava i proglašava iznenadnost i bliskost životnog čuda oko sebe.”
Sve češće se može čuti protivno: da ništa nije slučajno. A šta ako jeste?! Šta ako je baš u tome lepota tajne?! Da se ona ne odgonetne! Da uvek može da začudi! Šta ako je Stvoritelj slučajnost stvorio kako bi ona nastavila da začuđava?! Da ne bi zakržljala osećajnost čuđenja! Da ne bi izumrla osećajnost! Bez osećajnosti vlada ravnodušnost. Bez osećajnosti – bezosećajnost. „Većina ljudi jeste i treba da bude potpuno ravnodušna pred većinom svetskih fenomena… Ravnodušni znači neosetljivi: potpuno nam je svejedno, sve se čini obuzeto nekom vrstom sličnosti da odmah zaključujemo kako osetljivost označava nejednako.”4 To je rekao Pol Valeri o ravnodušnosti koje ravnodušni ni svesni nisu.
Kad ravnodušnost zavlada, nastaje glupo, slepo i gluvo doba u kom svaki demijurg deluje ukleto. Urbane legende nastaju kad god neko, ko iole nešto sazna i pročita, naleti na životnu tragediju talentovanog stvaraoca, pa onda stvaraoca nazove ukletim, sebe tumačem, a tabloidno čeprkanje po biografiji kritikom.
Iskreni pesnici, odani združenom trojstvu značenja, znaka i zvuka, doživljavali su nesporazume i sa ozbiljnim poslenicima u književnosti. Ostajali su neshvaćeni i nedovoljno ili nepotpuno obrađivani. Proglašavani su ukletima jer nisu učestvovali u opštoj ravnodušnosti, stereotipnosti i afaziji. Poštovali su prostranstva jezika, bili stalkeri prilikom stvaranja novih stvarnosti, stvarali „poeziju od reči”, povezivali nešto s nečim s čim do tada to nešto nije bilo povezivano ni povezano.
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
Ivana Pajić
