U Сенти је, 29. новембра 1939. године, рођен академик Матија Бећковић
За своје песништво Бећковић је добио mnogobrojne награде!

На данашњи дан пре 82 године, 29. новембра 1939. године, у Сенти је рођен академик Матија Бећковић, један од највећих савремених српских песника и мислилаца, људи који на најлепши могући начин обликују, богате и оплемењују наш језик и културну баштину. Посебнаа част нам је то што је личност као што је господин Бећковић почасни члан Удружења Чачана у Београду.
Матија Бећковић је основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Школске 1958/59. године уписао се на Филолошки факултет у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Прву песму штампао је као гимназијалац 1957. у “Младој култури”. Између осталих објавио је и следеће књиге: Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића Раса, 1962), Метак луталица (Просвета, 1963), Тако је говорио Матија ( Просвета, 1964. и 1965 ), О међувремену (Матица српска, 1968. и допуњена издања: Знање, Загреб, 1979, БИГЗ, 1985. и 1986, Матица српска 1990), Че — трагедија која траје (са Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића, 1970, Рад, 1989), Рече ми један чоек (Просвета, 1970, 1976), Међа Вука Манитога (СКЗ, 1976, 1978), Леле и куку (Просвета, 1980), Поеме (СКЗ, 76. Коло 1983. и дивот издање Кола 1986), Служба Светом Сави (Глас цркве, 1987. и 1989), О Његошу (Глас цркве, 1988), Косово, најскупља српска реч (Глас цркве, 1989), Кажа (СКЗ, 1988, 1989), Чији си ти, мали? (БИГЗ, 1989, 1990), Двадесет и једна песма (Рукописна збирка Милић Ракић, Ваљево, 1990), Надкокот (библиофилско издање, графике М. Капора, Дисово пролеће, Чачак, 1990), Богојављење (Рад, 1990), Изабране песме и поеме (БИГЗ, 1990), Мој претпостављени је Гете (Разговори 1968 — 1990, Књижарница Обрадовић, 1990), Служба (СКЗ, 1990), Овако говори Матија (Дечје новине, 1990), Сабране песме у шест књига Метак луталица, Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти, мали? (издање СКЗ, БИГЗ; Универзитетска ријеч, 1990. и 1992), Ово и оно (Дневник, 1995), Потпис (библиофилско издање Јовице Вељовића, Хамбург, 1995), Ћераћемо се још (Октоих 1996), Покајница (Орашац 1997), Пут којег нема (Српска књижевна задруга 2010), Три поеме (Српска књижевна задруга, 2015), Сто мојих портрета (Новости 2018).
Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија Матије Бећковића “Београд некад и сад”, са истоименим комедијама Стерије и Нушића. Адаптирао је са Бориславом Михајловићем Михизом “Горски вијенац” Петра II Петровића Његоша. Представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду 1980. Драмска поема “Че – трагедија која траје” (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки (Che – Tragodie, die Andayert, Verlag Aytoren, Frankurt am Main, 1969) и енглески језик (Che: A Permanent tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970), а извођена је као радио – драма на многим станицама у Њемачкој и у позоришту у Вашингтону.
Записи из књиге “О међувремену” преведени су на енглески језик под насловом Random targets (New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970). Бећковић је приредио за штампу (написао предговор и извршио избор из цјелокупног пјесништва) двије књиге: Петар II Петровић Његош: “Пустињак цетињски” (Слово љубве, 1979), Сима Милутиновић Сарајлија: “Играљке ума” (Слово љубве, 1981). Видео касету “Рече ми један чоек” снимао је Петар Божовић, а звучну касету “Матија говори”, радио — фонско издање Бећковићевих говора, објавио је Драгослав Симић. На Филозофском факултету у Никшићу одржан је научни скуп посвећен књижевном дјелу Матије Бећковића, а потом је објављен и зборник Поетика Матије Бећковића (Октоих, 1995). Објављена је и књига Стевана Кодрића “Његош и Матија” (Унирекс, 1994) и Драгана Лакићевића “Рече ми један чоек” (Ободско слово, 1996).
За своје песништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Јован Марић, Лаза Костић. Награда Типар за 1996. годину додјељена је Бећковићу за поему “Ћераћемо се још”. Године 2016. добио је награду за животно дело Института “Иво Андрић” из Андрићграда.
За дописног члана САНУ Матија Бећковић изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године.
Удружење Чачана у Београду поноси се што у својим редовима има овако посебног и вредног члана, врхунског песника, говорника, мислиоца, уметника писане и изговорене речи. Желимо господину Бећковићу добро здравље и пуно надахнића из кога ће проистећи још бриљантих дела која дефинитивно богате српску културну баштину.