Društvo

766pregleda

Na današnji dan pre 292 godine, 3. oktobra 1728. godineprvi put je zabeleženo ime Ljubić (Lubich) za naselje koje se nalazilo na suprotnoj strani Zapadne Morave, preko puta Čačka. Ime je zabeleženo u aktu o “uređenju srbijanske milicije” u dokumentu koji se i danas čuva u Bečkom ratnom arhivu. Lubich je sa još pet sela (Kamenica – Kaminiza, Trbušani – Trebuschan, Čačak – Czaczak, Mojsinje – Moissina i Ostra – Ostra) pripadao osmoj od ukupno 18 kompanija pod rudničkim distriktom sa čardacima u Trbušanima i Balugi. Sedište kompanije je bilo u Čačku sa kapetanom Nikolom Ivanovićem, koji je imao na raspolaganju 150 hajduka, 50 husara i 50 pomoćnika. O Ljubiću se tada govori kao o “hajdučkom selu”, čiji su novodoseljeni stanovnici, vojnici u sastavu srbijanske milicije, čuvali granicu prema Turskoj, uspostavljenu 1718. godine Požarevačkim mirom, posle dvogodišnjeg rata dve carevine. U tom vojevanju Beč je, osim istočnog Srema, Banata i Male Vlaške, osvojio i prostrano područje severne Srbije.

      Istoriji nije poznato poreklo imena Ljubić, ali se sa velikom sigurnošću može tvrditi da je poteklo iz slovenskih korena. Osnova LJ-U-B očigledno potiče od glagola ljubiti (ruski: LЮBITЬ = voleti). To bi moglo da bude objašnjenje za mnoge toponime, lična imena i prezimena kod srpskog i drugih slovenskih naroda. Za vreme austrijske vladavine od 1718. do 1739. godine Ljubić je bio pogranično mesto sa novim stanovnicima koji su nadzirali granicu između dve moćne carevine. Pripadnike “nacionalne milicije” (Die national Miliz) pravila su obavezivala da imaju dobru pušku, sablju i fišekliju za čuvanje baruta, ako je bila reč o hajducima, dok su husari morali da poseduju dobrog konja, sablju, par pištolja, karabin i malu fišekliju. Oni za vršenje graničarske službe nisu dobijali platu, ali su bili oslobođeni poreskih dažbina na prihode od zemlje koju su dobili da obrađuju.

      Na brdu Ljubiću je tokom Drugog srpskog ustanka, 8. maja 1815. godine (6. juna po novom kalendaru), došlo do Boja na Ljubiću između Srba i Turaka. Posle oslobođenja Rudnika, ustanici pod vođstvom Lazara Mutapa napali tursku posadu u Čačku i sabili je na uski prostor oko džamije, dok je Jovan Obrenović sa svojim ljudima zaposeo Ljubićko brdo. Turci su napali ustanike, ali su odbijeni plotunskom vatrom, pa su se sa većim gubicima povukli prema Čačku. Ustanici su u daljem toku boja izvojevali veliku pobedu koja im je na početku ustanka bila je veliki moralni podsticaj za dalju borbu i ulila im veće samopouzdanje. U Boju na Ljubiću junački je poginuo Tanasko Rajić, braneći topove od Turaka.

NARODNO PREDANJE O POSTANKU IMENA LJUBIĆ
(zabeležio čačanski književnik i novinar Radovan M. Marinković)

Svake večeri, u davna vremena, silazile su vile sa planine da se kupaju u Moravi. Na brdu iznad reke nalazio se grad, a u njemu vojska despota Stevana Visokog. Mladi i usamljeni vojnici do duboko u noć slušali su veselu pesmu čarobnih devojaka. Dugo se nisu usuđivali da priđu blizu, ali jedne večeri iskrade se iz logora jedan od mlađih zapovednika i krenu oprezno prema vrbacima obasjanim hladnom mesečinom. Lagano, kroz vrbake, približavao se mestu odakle su dopirali žubor vode i dražesno pevanje.

Tek kada stiže nadomak obale, mladenac ugleda na sprudu nage i prelepe devojke kako veselo igraju uhvaćene u razdragano kolo. Zanesen njihovom lepotom, očaran nestvarnim prizorom, mladi junoša zaboravi na vojničku opreznost. Nečije duge i nežno blede ruke najednom ga obujmiše oko pasa, a nekakva nevidljiva i nedokučiva sila podiže od tla i ponese prema sredini reke i vilama u razuzdanom kolu.

Branio se i otimao. Ali, sve je bilo uzalud. Tek kada se umirio, iz očajničke obamrlosti prenu ga zvonki glas najvitkije devojke iz vilinskog društva: “Bićeš od sada samo naš!”.

Radoznali i neoprezni junoša nikada se nije vratio svojim drugovima na brdu iznad reke. Legenda, dalje, kaže, da su mladog zapovednika vile svake noći, u gluvo doba, dovodile sa sobom na brčkanje u moravskim virovima i neprestano obasipale poljupcima. Tako je bivalo godinama. Niko se više nije usuđivao da priđe ni blizu mesta na kome je, one mesečinom obasjane noći, nestao radoznali mladić. Sa druge strane, vile su bile uporne i u svom sladostrašću nemilosrdne. Kada je njihov ljubimac ostario i posustao, udavile su ga u najdubljem viru. Niko više nikada nije čuo njihove pokliče “naš ljubić, naš ljubić!”. I tako, po tom ljubimcu moravskih vila, naselje pored reke i na brdu, nazvaše Ljubić.

S poštovanjem,
UDRUŽENJE ČAČANA U BEOGRADU