Данас ћу вам приповедати о баба Гили. Она је била, како да вам кажем, обична- необична сељанка. Обична, јер је живела у сеоском домаћинству које се својим садржајем ничим није издвајало од осталих. Имала је пар оваца, краву и кокошке. Али, по свему другом, Гила је била авангарда тих шездесетих. Најпре, привлачила је пажњу својим изгледом. Савременици тврде да је била висока скоро два метра, сувоњава и кошчата. Таква висина била је необична и за мушкарце, а камоли за једну жену. Можда би је данас водали по неким испитивањима, на ендокринологију…али онда, ко је још загледао у штркљаво дете које по цео дан шутира крпењачу са дечацима? Некако се заљубила у фудбал на прву, мада би природније било да је заволела баскет… и тако, набави месна заједница први телевизор. Пројекције у Дому културе биле су екстремно посећене, али су долазили само мушкарци. Јер, док не набаве филмове, гледале су се утакмице. На дан кад има нека важна утакмица, сви дођу и прате. Е сад, Гила седне у први ред да боље види како јој не би промакао ниједан детаљ, напад и контранапад. Репризе није било, нити понављања неке акције, пропуштени тренутак био би катастрофа. А Гила је била баш онај истински посвећеник. Сељаци негодују, псују, Гила прекрила цео екран својом импозантном појавом, па не виде ништа. Али опет, виша је од свих за пола метра, па мало и зазиру, јер, онако мушкобањаста, умела је да буде и пргава. Увек сам је у тим причама замишљала као госпа Нолу, лик из једне приповетке Исидоре Секулић. Високу, а незгодног погледа. Добричина, али боље је немој дирати… Углавном, предлажу јој да мало прошета, да иде нешто да хекла или направи питу, па женско је, мајка му стара. Она такве незналице само прострели и настави да опчињено гледа у екран… Навијала је предано за “Звезду”, а Шекуларац јој је био омиљени играч. Толики је зналац постала, да су је мушкарци временом прихватили као експерта. Коментарисали на равној нози утакмице са њом и било је природно да је воде са собом свуда, а особито кад гостује “Звезда” у граду. Тада Гила оставља све, крмачу која се праси, непокупљене шљиве, ма, откривен цреп иако пада киша. Дођу момци по њу колима и то је за њу празник. Сто пута су рекли да је требало да се роди као мушко. Женама није завидела, а оне су биле спокојне кад би је виделе у друштву својих мужева. Стручне фудбалске изразе имала је у малом прсту. Заиста, невероватна појава… И за крај, да исприповедам и ово: кад би баш хтели да је изнервирају, сеоски момци би је задиркивали нешто око њеног омиљеног клуба. Једном, кажу јој:”Гило, јеси ли чула? Сломио ти Шекуларац ногу!” Баба их погледа хладно као Џон Вејн у вестерну па одбруси нешто што ја овде не могу да напишем због домаћег васпитања, а односи се на то шта је Шеки у ствари сломио и упутила их све заједно тамо где ја такође не могу да наведем јер није пристојно… Ето, таква је била баба Гила, а ова причица нека буде уместо упаљене воштанице, ведро сећање на невероватну жену.

Александра Мишић