Поред тога што је златно правило да је најбоље купити нов ауто, постоји нешто по чему се та куповина разликује код жена у односу на куповину аута од стране мушкараца. У паузи између два новембарска пљуска која подсећају на летње, а у аутомобилу купљеном по тој, искључиво женској логици, до мене је дошла моја пријатељица.

Одушевљено ми га показује и прича како га је купила. Да се разумемо, унапред је већ планирала да то буде Renault, па се циљано и обрела у салону тог француског произвођача. А тамо ју је чекао он. Црвени Captur. Да је био у било којој другој боји, не би га ни погледала. Али, црвено је црвено.

Сензоре за паркирање има, аутоматско подешавање ретровизора такође, a i čelične felne joj za oko zapadoše. I to је то. Купљено. Мушкарци сигурно не би купили црвени ауто. Ни паркинг сензори им не би били од круцијалног значаја, као ни аутоматско подешавање ретровизора. Њих би занимала снага мотора, као и нека конкретнија додатна опрема. Мојој другарици (као ни мени уосталом) ни на памет не би пало да пита за тако нешто. Коњска снага? Свашта. Седам у њеног новајлију да ме провоза један круг. Ауто стартан, мотор се не чује, само шуми. Допада нам се тај дискретан звук.

Нас две разговарамо. Каже да јој се треба навићи на нов ауто. “Само пипнем папучицу за гас и он би да полети. Није лако обуздати га”, као да се по мало жали. Објашњава ми како је претходног дана њен друг ушао у ауто и после пар стотина метара усхићено узвикнуо: “Аууу.. Човече..!!! Знаш ли ти шта си купила?” Није имала појма на шта циља. “Па овај ауто је турбо”, dovršio је.

Да је то знала, можда га не би купила. Али, шта је, ту је. Утешно је то што је црвене боје, има сензоре и аутоматско подешавање ретровизора, a i čelične felne mu baš dobro stoje. To što je turbo će mu već nekako oprostiti.

Нела Мечанин