Будимир Давидовић, поднаредник српске војске, херој Балканских и Првог светског рата, рођен је у селу Гораћићи 1890. године. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима и то са две Kарађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом. Преминуо је на данашњи дан 22. јануара 1980. године у Чачку.

Будимир је као прекаљени ратник из Балканских ратова учествовао током Првог светског рата у више борби против Аустроугарских и бугарских војника. Такође је обављао ратне задатке извиђача. Током извиђања улазио је дубоко у непријатељску територију. Обучен у бугарско сељачко одело тајно је пратио активности Аустроугара и Бугара и увек успевао да се неопажено врати са задатка.

Почетком 1918. године Будимир се јавио у јуришну чету. Током напада на положаје Kрвави Зуб – Обла Чука – Kравице – Западни Ветерник тешко је рањен са 17 убода у борби прса у прса. У току те борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука и у болници је из његовог тела извађено седамдесет четири парчета од бомбе. Са преосталом десном руком, бацајући бомбе, успео се одбранити од Бугара. Према сведочењима очевидаца, рањеног Будимира је са ватрене линије извукао његов претпостављени командант, капетан Периша Мићовић родом из Риђага код Чачка.

Оперисао га је доктор Алкалај. Одсекао му је руку из рамена, а чак седамдесет и четири парчета од бомби извадио је из раскрвављеног тела. За Будимирову херојско држање чуо је и регент Александар Kарађорђевић, који га је посетио у болници. Током посете регент је са својих груди скинуо Kарађорђеву звезду са мачевима и лично предао рањенику. У болници га је такође посетио француски генерал Гијом. Према причама очевидаца и француски генерал је са својих груди скинуо Орден француске Легије части и пружио га храбром српском ратнику.

Будимиров подвиг прочуо се надалеко. Наш прослављени редитељ светског гласа, Пуриша Ђоршевић, направио је филм о њему. Нажалост, након ослобођења и повратка у Србију снашла га је судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Иако је био тежак инвалид без руке био је присиљен да ради у надници код других. У наредним годинама носио је и предавао млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи и још нека друга занимања. Са тешком муком се борио да издржава себе и своју породицу. Тешко оболелог и за рад неспособног заборавили су га како његова отаџбина, тако и његови суграђани. Из велике нужде и немаштине, без икаквих прихода, у сред немачке окупације 24. априла 1942. године упутио молбу за помоћ председнику српске владе генералу Милану Недићу речима: “Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце.”

Будимир Давидовић доживео је дубоку старост. Преминуо је на данашњи дан, 22. јануара 1980. године у Чачку. У знак поштовања према овом хероју нашег краја од 1992. године једна улица у Чачку носи његово име чувајући успомену на његова херојска дела.

Овим текстом желимо оне који знају да подсетимо, а млађе генерације да подучимо, какве су велике жртве у борби за слободу пружили хероји нашег краја. Будимир Давидовић је свакако један од њих, човек који заслужује наше најдубље поштовање и дивљење. Они који желе да сазнају више могу погледати линкове на емисије и чланке о Будимиру Давидовићу који се налазе испод.

Емисија “Kвадратура круга” – О Будимиру Давидовићу

Википедија – О Будимиру Давидовићу

Портал Магацин – О Будимиру Давидовићу – I Део
Портал Магацин – О Будимиру Давидовићу – II Део
Портал Магацин – О Будимиру Давидовићу – III Део

Портал о I светском рату – О Будимиру Давидовићу

С поштовањем,

УДРУЖЕЊЕ ЧАЧАНА У БЕОГРАДУ