У тадашњој Србији поробљеној од стране Турака Танаско Рајић се одмеће са Kарађорђем и својим хајдуцима и супроставља се тиранији. Један је од покретача Првог српског устанка, заједно са Kарађорђем, Јанком Kатићем, Васом Чарапићем, Хајдук Вељком Петровићем, Станојем Главашем, Јаковом Ненадовићем, попом Луком Лазаревићем и другима. Остало је упамћено да је, после неприхватања Станоја Главаша и Теодосија Марићевића да се ставе на чело устаника, Танаско лично предложио Kарађорђа за вођу. По избијању устанка окупио је своје устанике под оружјем и опседао Рудник борећи се против војске Сали-аге. У боју бива рањен, али Турцима наноси пораз упркос помоћи коју су им пружили Турци из Чачка.

      У наставку устанка Танаско са својим устаницима учествује у боју против Алије Гушанца. У послове око стварању првих државних власти Танаско се није мешао. Након успеха у борбама с почетка Првог српског устанка долази да размирица између њега и Kарађорђа тако да се Рајић повлачи у своје село где остаје све до 1813. године. Kада је Србија упала у тешкоће и под налете Турака Танаско се мири са Kарађорђем и одлази да му помогне у бојевима. По слому Првог српског устанка враћа се у своје село и постаје неми сведок зулума и турске освете.

      Иако већ 61 годину стар, Танаско Рајић се придружује Милошу Обреновићу у подизању Другог српског устанка. Са својим људима борио се против Турака у Чачанској нахији. Пресудни бој је био чувени Бој на брду Љубићу надомак Чачка који се одиграо 6. јуна 1815. године. Танаско Рајић који је предводио устанике у току битке је погинуо, одбијајући да напусти утврђени положај са устаничким топовима. Срби су ту битку на крају добили и утрли пут ка коначном ослобођењу српских земаља.

     Подсећамо вас да смо, као Удружење Чачана у Београду, на иницијативу нашег земљака, Чачанина Бранка Стевановића, који живи и ради у Русији, кренули у потрагу за старом заборављеном песмом о Танаску Рајићу коју је Бранку давно рецитовао његов покојни деда. После неког времена јавио нам се наш други земљак, господин Златко Радисављевић. Златко се сећа да му је његов покојни деда који је био 1900. годиште у више наврата рецитовао баш ту песму. Иначе деда је ту песму први пут рецитовао као ђак у другом разреду основне школе, што значи да је старија више од 110 година. Златко ју је срећом запамтио и проследио нам је. Драго нам је што смо, уз помоћ господе Стевановића и Радисављевића сачували део наше културне баштине од заборава. Песму још једном објављујемо у целини, онако како смо је од Златка добили.

ТАНАСKО РАЈИЋ – БОЈ НА ЉУБИЋУ

Две се војске гоне уз Љубићко поље,
једна другу бије, једна другу коље.
Сева бритка сабља, по костима пара,
топ за топом риче шанчеве обара,
цикћу шаре пушке, грокћу џефердари,
падају јунаци крвљу окупани.
Потресе се Љубић, а Морава стење,
Турадија силна уз брдо се пење.
Алах, Алах, вичу раздрагани Турци,
за Србима јуре као мрки вуци.
Заузеше шанац од Мораве први,
па лете на други жедни српске крви.
Алах, Алах вичу по пушчаној тами,
овамо, овамо топови су сами.
Ал` синуше топи као муњин блесак,
поваља се Турад по небески тресак.
Пред њих јунак један, као соко стаде,
као гвозден стубац на шанац остаде.
Прште палисади, а Рајић пиштоље иза паса вади.
Ватру њима даје јунак од мегдана,
па се брзо маши љута јатагана.
Предењи напред неће, али стражњи гоне,
сила силу креће и у шанац скачу.
Заурлаше Мује, ођекује поље,
стотина га бије, он стотину коље.
Ал` навали Турад сто пушака плану,
паде Рајић славно јунак на мегдану.

Чачани са великом љубављу и поносом чувају успомену на свог хероја Танаска Рајића, човека који је живот спремно оставио на бранику своје отаџбне. Његов херојски чин дубоко је опомињући за све и подсећа нас на које и какве жртве су наши преци били спремни да би својим потомцима омогућили живот достојан човека. На то нас подсећа и споменик Танаску Рајићу који се и дан данас налази на попришту чувене битке, на Брду Љубићу.

Танаско Рајић – Википедија
Ризница српска – О Танаску Рајићу
Бој на Љубићу – Википедија
Јутјуб – Филм поводом 200 година Боја на Љубићу

С поштовањем,