Змај

„Чујеш мој глас и видиш моје дебело тело испред свог повоца од металне шипке која ми не дозвољава да се окренем и нападнем те. Видиш ми и тамноплави рачвасти језик којим повремено палацнем да те уплашим још више, иако осећаш близину и блискост, бесмисленост сажаљења према мени, а близина и блискост највише плаше кад је неко са мном близак и близу мене па макар то била и ти. Ја бих био животиња да нисам овде. Животиња које се треба плашити. Отрован сам. Отровнији од коњског уједа. Нисам Змај. Земља ми не да да узлетим, отежао од симболичког зла. Огледало ми је у гласу који чујеш, лажно огледало јер једино право је Небо, а глас ми струже твоје уши својом злобом и потврдом познанства са бесловесним створовима а онда зарања у тишину под рачвастим тамноплавим језиком и земљом. Ти то знаш иако саосећаш са мном, а то је бесмислено, или је смислено а ненормално, али смислено можда и не може да буде ненормално зато што је одозго дошло. По метафоричком сценарију мисли су горе јер горе је глава а горе је огледало главе и мисли па реч „смислено”, настала од „смислити”, настала од „мислити”, настала у глави која је горе, настала на Небу, близу Неба јер је горе, пролази кроз Небо јер је не вуче Земља. Глава има нос који диже па може да разбије себе и кости тог носа ако претера у судару са Огледалом кроз које пролази само Истина а све лажи и све лажно и бесмислено одбија се и пробија земљу по којој ходамо, коју ни ја нисам пробио, која пуца од хладноће или топлоте или из чиста мира или због немара. Можда ја не постојим, али то сад није важно ни теби ни мени, а мени не може ни бити важно, мени бесловесној звери, варану који није Змај и који те успорава јер га држиш испред себе на несавитљивом повоцу да би га чула јер осећаш блискост са бесловесним стварима и зверима у обрнутој пропорцији у односу на оно што они никада, што ми, бесловесне звери и ствари, никада нећемо бити. Мењала би нас, а не можеш, или можда можеш, или и можеш и не можеш. Замара те успоравање, али држиш металну шипку која нас држи на безбедном растојању. Безбедном по тебе или безбедном по мене, не знаш. Безбедно је по мој глас који једино извесно постоји, иако варани не говоре нити се њихово споразумевање разазнаје у људском свету коме заиста припадаш. Растојање између нас обезбеђује и близину за коју мислиш да ти треба да би нас мењала, да би гледала шта ће даље да буде, а волиш да гледаш шта ће даље да буде иако се томе не види ни краја ни конца нити се види ишта осим дебеле коже каква је моја и каква ти често делује свачија, симболички. Постоји мој глас, у сну, само у сну, само у овом сну, само за тебе, успорену, која може да пусти и спусти поводац, и да нас обоје ослободи, да бих нестао као пара и паре, као у сну, што ово и јесте, да бих ишчезао, да би ишчезао и поводац, и да би мој глас престао да се чује у твојим ушима као да је упао у тишину, у провалију, или да би полако чилео у фејд аут и ишчилео пре него што се пробудиш. Нисам Змај. Земља ме вуче својом тежом, тежином мог дебелог тела са дебелом кожом и тамноплавим рачвастим језиком који палаца да би изазвао језу у животињском и људском свету, иако му је боја лепа, а животињски и људски свет су исто, и зато је у оба иста језа. Захвалан сам што можеш да ме ослободиш, што нас ослобађаш, док ишчезава мој тамноплави језик, моје дебело тело и метална шипка за растојање између нас. Не могу да полетим, тежак сам и дебео, са дебелом кожом, нема ватре у мени, пун сам воде која хоће под земљу, у Земљу да понире, а сви смо и од воде, којој кад-тад морамо да испунимо жељу јер она памти и зна редослед догађаја у животињском и људском свету. Нисам Змај. Био сам песник у сну, у твојим ушима, испод Огледала кроз које не пролази ништа до Истине, макар то била и крв разбијених глава, носева, костију, кажем, не пролази ништа до Истине, и Змаја, и Речи које не нестају попут мојих”,

и као ехо: „да би ме ослободилаа, да би нас ослободилаа повоца, да би нас ослободила једно другог, другог, другог… Хвала твојим рукама. Одмарај се на Земљи пре него што дохватишшш… Не дижи рукеее… Подигни поглед. Погледај сее”, чуло се док је одлазио у станиште великих гмизаваца међу дрвећем, у прашину и истовремено ишчезавао вукући металну шипку за собом. Севнуо је њен сјај.

Чила се тргла и пробудила.

Провалија

Под Изабелом се отворилазамља. Морала је да остане мирна кад је схватила шта се десило. На нешто мора да мисли; нешто да понавља.

Страна 21, Светлост у сну, два-три прореда, бела страна, Маргарета…

Добра идеја. Добро памћење. Добра прича. Хватање храбрости уједначеним дахом. Понавља Аретину кратку причу:

Светлост у сну

Сазнао је да је добио посао у том простору где се нашао, као светионичар, и као помахнитао покушавао да пронађе начин, рефлектор, прекидач, бакљу, ватру, било шта чиме би дао сигнал јер му се чинило да касни док у мраку опипава зидове са текстуром вунене тканине, падајући у све већу панику, не знајући да ниједан брод те ноћи неће бити ни близу тих вода нити тог његовог сна.

Добра Арета.

Сазнао је да је добио посао у том простору где се нашао, као светионичар, и као помахнитао покушавао да пронађе начин, рефлектор, прекидач, бакљу, ватру, било шта чиме би дао сигнал јер му се чинило да касни док у мраку опипава зидове са текстуром вунене тканине, падајући у све већу панику, не знајући да ниједан брод те ноћи неће бити ни близу тих вода нити тог његовог сна.

Једна реченица.

Светлост у сну

Сазнао је да је добио посао у том простору где се нашао, као светионичар, и као помахнитао покушавао да пронађе начин, рефлектор, прекидач, бакљу, ватру, било шта чиме би дао сигнал јер му се чинило да касни док у мраку опипава зидове са текстуром вунене тканине, падајући у све већу панику, не знајући да ниједан брод те ноћи неће бити ни близу тих вода нити тог његовог сна.

Јагодицама прстију се снажно држала за оно што је малопре био под. Колико пре? Малопре. Овде су време и простор исто. Додир јагодица и новонасталог врха литице клизишта у кући под којом је зјапила Земљина чељуст.

У Јужној Америци живи племе чија реченица не може да се продужи. Имају само садашње време. Једно племе једна садашњост. Само пред очима је прича. Без очекивања.

Покушавам… преводим у садашњост: Сазнао је да је добио посао… Зна за посао у том простору где се налази… покушава…

Само мирно. Као на послу. Оперишем. Дишем у маску. Чује се. Чује се. Само полако. Без очекивања. Дишем.

Чује се:

– Полако – Изабела је чула глас младића који јој је пружио руку одозго.Држао је поткочен штап.

Извукао ју је.

Кад су изашли на пут, Изабела је смирено пружила руку, овога пута због руковања, и представила се први пут у животу као лекар. Неко мање миран и опрезан скочио би у загрљај непознатом намернику. Изабела је, ипак, хирург. Више је размишљала о Маргарети, о садашњем времену јужноамеричког племена, о причи коју је понављала и покушала да пребаци из прошлости и сна у садашње време, на нечији језик, док се није појавила спасоносна рука, ретко кад дотад спасоносна, ретко кад пружена осим кад узима.

Средиште

Кад су се врата отворила, Жил је осетио оно што се касније потврдило. Осећај га никада није преварио. Није ни могао. Изоштрио се до крајње бриткости која би оно што је за нијансу мање оштро расцепило на две једнакости које се нису могле поново спојити нити отупити.

Никада није изашао из места у ком је живео. Није то било ни село ни предграђе нити је личило на село или на предграђе. Довољно близу града да би било предграђе, али није припадало граду. Није припадало ничему чији би наставак могло да представља. Ни наставак ни руб. Није могло да буде село без трагова било чега што указује на сеоске радовe. Сеоских радова ту није ни било. Није се ту запажао никакав очекивани ред нити план. Није било још једног таквог места. Лепота је са свих страна бујичном снагом освајала простор погледа. Речи су, проценивши своју снагу, своју немоћ, устукнуле пред њом. Било је то Жилово родно место. У њему се школовао, испекао занат и запослио се на бензинској пумпи. Никада није имао никакве потребе одатле да иде. Ни накратко. Све оно за шта је имао дара, а на сву срећу и сколоности, већ одавно је прешло границе о којима и није размишљао. Зашто би онда размишљао о ономе шта је иза видокруга око њега. Место где су се чула саживела са складом а стварност пружа и оно што се од ње ретко кад тражи и очекује, место је у ком треба остати заувек. А Жил је туодувек.

Овога пута, у мали ресторан на пумпи у ком је током своје смене несметано радио оно што му је ишло од руке, ушао је неко ко ће скоро све то да промени. Предосећање је стигло са путницима. Са једним од њих. Помислио је да би било добро да је неко такав отворио врата много година пре овог нехајно изговореног поздрава, у ово доба, и много пре него што је он сам отворио иста врата некоме другом, али шта је ту је. Срећу увек треба пустити унутра, у које год доба да долази и колико год да касни, знао је и то. Њу треба дочекати добродошлицом кога год да је заменила. Нешто касније, ушао је и поштар.

Драги ујаче,

Ти би се тако слатко исмејао да си могао да гледаш како сви богаташи редом хитро улазе у Царство Небеско, како караван за караваном пролази док се чују и трају све постојеће верзије Каравана, а давно опевана камила јури с једне стране на другу кроз иглене уши пред свим нашим наочарима. (Како се беше каже: „иглене” или „иглине”, и зашто не „иглине” ако се тако не каже?) Конац и игла су обилазили кругове и кругове, из руку у руке као један сребрни долар о ком пева Мерилин Монро, што ти врло добро познајеш, а онда сам ја, паметница, твоја узданица, узела златни конац уместо црвеног, нанишанила, зажмирила и успела. Тако је почела да настаје јастучница која је пропутовала с нама седам мора и седам гора да би постала јастуче и прокрстарила још једним морем као јастук пре него што смо се искрцали на острво. (Јастучница, Јастуче, Јастук. Разни су јастуци, али једна, једно и један Јастучница, Јастуче, Јастук!) Наставићу мало касније кад смислим шта да ти даље пишем и како да ти опишем срећу са овог пута овог пута. (Са овог пута овог пута – баш сам шашава!) Ти ћеш, ионако, читати писмо одједном.

1. S. (први пут; да не заборавим) Имаћеш госта.
2. P. S. Овога пута нисам имала морску болест. (Овог пута је овога пута, одређени вид.)

Piše: IVANA PAJIĆ, odlomci iz novog romana Četiri strane

Autor fotografije je Jan Valo