Кад је био Смак Света само ја сам целу ноћ плакала па после заспала. Није баш било целу ноћ, то плакање, него до пола десет, али тако се каже. Мора човек да говори онако како се каже чак и кад плаче само до пола десет на Смак Света. Сви су могли да буду тамо осим мене јер сам прво плакала па спавала, иако сам се лепо обукла за ту прилику. Код нас је тада дошао свештеник, али је и он отишао на Смак Света, зато је и дошао код нас, али после смо се баш спријатељили и нашли заједнички језик као људи који пишу песме. Кад пишеш песме, може свак да те убије, а свако и те како, јер је то одређени вид, а ако пишеш песме мораш све да одредиш и ако те неко убије ваљда он мора да буде неко а не било ко, бар за тебе и за себе. Зато не треба писати песме површно него врло опрезно при употреби видова. Није ми пало на ум да пишем песме на Смак Света. Тек сад се усуђујем да изустим о томе неку реч. Грозно је бити сам и плакати кад су сви остали тамо где би ти хтео да будеш, тј. где бих ја хтела да будем, са свима њима, и неким одређеним међу њима, а можда је грозно и спавати од пола десет, али ја то не знам јер сам преспавала. Преплакала и преспавала Смак Света! Ако бих се изражавала иронично, искористила бих израз Свака част. После ме је неко из Француске питао зашто нисам понела рибарску столицу и отишла на Смак Света, а ја сам тог неког само замолила да ме не пита више ништа, тј. послала сам поруку: „Немој”. Неко из Француске ме је једном звао да дођем у осам у стан на дан да се упознам са његовом ћерком и са његовим будућим сином у стомаку. Дошла сам у осам, али неко из Француске није био у стану на дан јер је мислио да ћу да закасним, па сам се вртела у двориште у ком је један од улаза улаз у стан на дан. Било је бар три улаза и ко зна колико станова у дворишту у ком је стан на дан. Хтела сам да зовнем такси и да се вратим кући, али сам звала сестру некога из Француске и она ми је рекла да ће они сад, тј. да ће да дођу сад, али пошто је време релативно, и постоје теорије да не постоји, дошли су око пола сата касније и тад ме је неко из Француске питао зашто нисам села на степенице стана на дан. Рекла сам да је хладно, иако нисам села јер сам хтела да одем таксијем у своју собицу своју слободицу а и нисам знала које степенице да одабрем. Некад сам волела да седим на степеницама које год биле и какве год биле и напољу и у својој кући, али сад не желим јер је прљаво. У Француској је битно да се неко прослави тако што прича да никад није видео краву. Тако се прославио и неко ко ме је звао да дођем у осам у стан на дан а није био ту. Није он крив што прича како никада није видео краву и што више зна о пудеру него о степеницама, више о страним именима,немачком за ћерку латинском за сина, за своју децуза коју не жели да икада виде краву као да су краве Хитлеров подмладак, зна скоро све о терпентину, па и о томе да он може да ме убије у собици док настаје портрет а моја глава се пуни нечим што има само мирис и неке препреке које кроз нос улазе више у моје капиларе него кроз боју на платно са прћастим француским портретом који, додуше, више личи на аустралијску глумицу него на оног ко га слика (да личи на оног ко га слика био би аутопортрет, али није јер се претерало у француским цртама носа, што вероватно не постоји ни у Француској а камоли међу људима који су дошли у Француску да докторирају уметност); не зна тај неко ништа о две и по године чекања да се пријатељство настави, о свим другим годинама и чекањима на друга пријатељства, ни о томе да сам гледала снимак из војног авиона на ком је град у ком живи јер ми је то један прави Француз пустио,не зна ништа ни о природи болести која прежива време док ја преживљавам и време и године, и још мало па деценију, и Смак Света који сам морала да пропустим и зато плакала и спавала, не зна ништа о некадашњој сарадњи и стварању за шта се није очекивало ни да мрдне дупетом јер за песме и посао преузимам одговорност а за цртеже и слике имам пристанак. Пристанак и није најважнија ствар, мада је произвео две, како се сада то каже, сјајне ствари, а ствари су књиге за које је, као и за друге две, требало још људи да пристане да би биле лепе. Сви они су морали некада да мрдну дупетом да би створили то што су створили, али и да пристану да ја имам права да мрдам толико колико треба да би се наше две или четири ствари створиле. Знам ово о пристајању, да није ништа посебно, јер сам пристајала више пута у животу и нигде нисам пристала а живот ме више не мази него мази мачке као и моја породица.Уосталом, свак може да пристане, и зашто бихонда баш ја то морала да урадим да бих била на неком месту. Нисам ја тачка да имам место а не дефиницију, мада ни дефиницију, поред много тога што немам, немам и баш ме брига јер ми не треба. За место и места баш и не мислим да ми не требају. Требају ми сва места где желим да будем па макар пристала и на неким местима за која и нисам расположена. Расположење ми и није јача страна, поготову добро, али кад имам шта имам а да хоћу шта хоћу па то и радим, добро је. Шта добро! Савршено је. Треба пристати и на то да би се пристало ту, како каже модерна психологија, али она то каже тако рогобатно, иритирајуће и без аутентичног стила који би психолошку проблематику претворио у нешто разумљиво, прихватљиво и корисно за мене. Ако нико никада не би пристао ни на шта, престала би договарања а можда би и говор постао непотребан. Не мора да постоји само оно што је потребно. Много тога што је мени потребно не постоји; много онога што постоји мени не треба. Верујем у бацање, али не могу да бацим баш све што бих желела да бацим јер је тешко, кабасто или захтева пристанак других људи да се то баци, било то ствар било сећање било пријатељство. Кад би човек могао да побаца све што му не треба или све што му треба, боље би писао, лепше би мислио, лакше би поверовао да ће све да иде како треба и да ће свак да стигне где треба, а ја бих веровала да ће неко да ми дође. Ствари би биле или лепе или потребне, а потребе насушне. Јасна стварност, проходан пут, ја, као тачка, на свом месту, на столици, а столица је ствар, или потпуно другачије када би неко дошао код мене као некада изненада за разлику од других.Ако бисмо узели, тако се каже разговорнофилософским стилом ако он уопште постоји, да је стварност настала од ствари и да је Бог створио ствар, мада нисам сигурна у стварање ствари од Бога јер не би Бог оставио доконим Свет, а да је реалност реч од које је настао правац реализам, онда је надреално исто што и надстварно, а ако би се самоједно слово изгубило као у насушности, настварност би била живот на стварности. Лепо је што овакав живот може да се вербално скрати, само вербално, не хватајте ме за језик ни за речи (за Реч, кад је дам, држите, али језик ми оставите да њиме баратам), па да буде живот на Земљи, на столици, на овој ствари, на оној ствари, на степеништу. Надреализам је изнад дубоке патње некога ко спознаје да није ни за степенице, ни за краве, ни за пудер, ни за рибарске столице, за светска дешавања међу пријатељима, љубав и смрт, није ни за шта, а „ништа” не постоји, Богу хвала, две речи да би се јачала вера а не истицала истренирана духовитост пријатеља, није ни за ову ни за ону ствар, верујем тренутно, верујем, није да не верујем, нисам ја певач да бих имала право на обоје иако имам и слух и глас, додуше није бас, јер и ствари су створене ко год да их је створио, и тела су створена ко год да их има, и портрети који немају ауто ни префикс, и терпентин који ме је гушио али није угушио, и љубави, од којих неке само мало личе на љубав а то нису баш јер онај који се воли, себе воли и нуди истога некима,а то нисам ја, на чему сам му захвална, али мислим да му је много досадно и да је уморан и усамљен и навикли смо једно на друго, он замера несуђеним љубавницама на пићу, одлази у продавнице да купује играчке и гардеробу, бави се шминкерајем у виду учења етикета, хвали се читањем а не чита, оговара, и све то прво бива смешно па отужно.Свакако, забавно за некога, али то нисам ја јер ја живим у свом граду и не мислим да је ширина схватања географски појам нити мрцварење по градовима зарад монденских манира и одржавања односа са пријатељима и трофејним љубавницима. Лепше му је са мном. Да је мени како је њему, тобих мењала за кока-колу, као у време најјаче зависности, јер и кока-кола је створена за разлику од те љубави која се разликује од неке друге па и прве које су због нечег другог немогуће а стварне, сад ми се чини одувек, надстварне, над свим стварима, изнад свих ствари на којима се може седети, лежати и по којима се може газити као по сувом снегу од кога прво буде хладно па онда хладно промрзло тело почне да осећа непријатну врућину као савест. Не гризу ме ни хладноћа ни савест што нисам била на Смаку Света. Савест ме гризе за нешто, а нешто постоји, не као у изреци „има нешто”, него нећу да откријем за шта јер сам обећала некоме, у ствари, савест ме не гризе што нисам била на Смаку Света само ми је жао и дубоко патим. Дубоко је нека димензија која има везе и са висином, можда иста, а људи се плаше дубине и висине урођено, уз још нешто. Постоји неки физички теоријски, ваљда, експеримент о честици која удара у зидове и не може нигде осим на своје самотно место, али се бар креће. Никако да лупи о дно па да се одбаци све до врхова зидова и напоље. То није Бозонова честица. Није ни бизонова. Бизон има много честица. Зашто нису о њима физичари писали? Није ми то на уму због заједничких гласова и слова у Бозону и бизону, него сам замишљала бизоне који су можда некада давно живели на месту где је моја кућа.Не постоје научне претпоставке за то него маштин покушај. Била бих привилегована ако би неки песник писао о честицама тих бизона пошто ниједан физичар сигурно неће. Откуд физичари знају где је моја кућа. А и откуд ја знам физичаре. Бозона не замишљам ни у својој кући ни у дворишту ни пред вратима. То је сад врло модерно, а ја моду не пратим јер се слабо крећем у локалу. Бизоне замишљам и зато гледам кроз прозор, наравно узалуд, и покушавам да се сетим осећаја из сна у ком сам стајала на обали праисторијске Мораве чији је ток запљускивао моје образе својим честицама, а мене није било брига за честице јер сам живела и дисала дубокомодру воду у којој живе огромна праисторијска бића која пливају низ ток и не гледају ме као ја њих јер ја имам и свест и дах и срећу сусрета са својимбудним чулима која ми требају да охладим грешне образе у стварности где нема свежине безбрижног пејзажа где ми је било место. Ту не чекам нити чезнем јер је љубав извесна и извесно је да ће неко да удахне дубокомодру воду која не мора ни да му опере образе зато што сам у овој стварности сама преузела одговорност за њих. То је тихи договор с Моравом. То је молба Богу да учини чудо да свима буде добро зато што грешимо, иако грешимо и зато што грешимо. Као деца кад моле, а деца имају права и обавезе. Није то исто као људска Римска и друга права, него права маште да се попење до воде у ваздуху, не више од свог лица јер то није неопходно, а умивање је извесно, једино извесно, на обали,и тоје као да је извесно услишење молитвеБитлса, и из свих грла на Свету се чује да певајуHelp, и то лепо певају, а ако не певају, мораће да би сачували живу главу јер живимо у прастварности где Бозон јаше бизона предводника и зове све људе да га замисле пред вратима или, како им драго, да замоле Бога да им испуни жељу, тако се каже, тј. да им препуни срца љубављу, па ти води машту тамо или овамо.Причати о физици и тако даље, модерније је него страдати због поезије некад и сад, а и једно и друго су подједнако глупе радње. И једно и друго опасне као Смак Света. И једно и друго досадно, толико да треба дописати слово о у придеву досадно онолико пута колико то неко укуцава у порукама а у овој реченици искористити погрешан облик само због дописивања о. Свака ствар ваљда има облик, а о обао и, ако је то могуће, мужеван, колико и глас који га оправдава. О није ствар него створено слово те не знам има ли честице. Сви имамо честице – па шта. Да ли их слова имају, питање је. Да ли их питања имају, математичка је философија. Да ли их је има, има јер је је јесте, али нека се тиме баве беспослени у антици или читаоци којима треба објашљење. Има ли читаоца којима треба песник, или чезну за песником који чезне за њим (ако се чезне, чезне се за једним или неко ко чезне има супермогућности и таленат за чежњу, иако је овоме ван заграде потребна множина, а можда и мени да распем чежњу на више људи, ствари и феномена да би се концентрација разблажила и да лобања жеље не би пукла, о срцу и да не причам), или који ће да прочита ово до краја да би знао шта да мисли о томе без прескакања и мишљења мистика? Опет пишем о честицама а понекад ми је жао само једне која је у експерименту сама, али шта хоће, и као бесловесна креће се, или можда није бесловесна, мада мислим да јесте јер се није залепила ни за дно ни за зид нити покушава да се одбије, одскочи и искочи као што бих ја урадила. Кад сам била дете, веровала сам да све има свест; о самоћи сам мислила да је немогућа кад је реч о честици и осталим истим феноменима који су за мене били бића. О себи нисам мислила, али сам плакала увек кад неко оде. Сад би ваљало да неко дође. Макар и отишао. Да седне на попричамо о баналностима јер већ осећамо надолазеће капиМораве. Да се у то никад не посумња. Да се ништа не пропусти као што сам пропустила честице рибарске столице коју је требало да понесем на Смак Света где нисам била а требало је да не бих плакала до пола десет па заспала и где бих била са свима који су ту били јер су знали где им је место и била бих са неким ко слути дубокомодру воду на образима који нису криви ни за шта па ни за то што бих била ту са свим својим бићима, бизонима и Бозоном који има и ту једну и све честице на којима јаше или седи.Честице рибарске столице уопште нису лоше састављене за своју сврху. Једном сам, на неком раскршћу седела на њима и гледала француског бившег пилота и дивне сељаке како извлаче комби из канала. Комби је тек имао честица и честица, а вала и Француз, о другим људима и њиховим честицама имам само речи хвале и захвалности због извлачења комбија и на страшном месту постојања.Све је то било дивно распоређено, чак и раскршће, осим мојих и Французових намера да имамо ишта више са столицом, комбијем, једно с другим осим седења, возикања по путевима око мог града и у мом граду и „шпијунске афере” коју су измислили моји другови за које не знам да ли више уопшта желе да се друже са мном јер сам говорила на страним језицима,тако да нисам уграбила прилику да имам рибарску столицу и међународну романсу. Да јесам, можда бих била на Смаку Света и не бих плакала ни спавала од пола десет. Имала бих рибарску столицу, „шпијунску аферу” и међународну романсу с пилотом који живи у комбију и има врло добро распоређене честице – чини ми се нема мане. Само ми се чини да нема, али до мана нисмо ни хтели да дођемо. Нисмо пристали. Нисмо се договорили. Увек су ми договори са пријатељима били важни, али ово није било пријатељство него вожња, за три дана доста, најдословније мада за дословност суперлатива нема.Аједном сам се са једним пријатељем договорила да идемо заједно на концерт, али ме он није позвао, отишао је са другим људима, које вероватно доживљава као митске личности или површно друштво, и отишла сам сама. Било ми је жао, али нисам плакала нити сам заспала у пола десет. Отишла сам у неку кафану и смејала сам се скоро до поноћи. После ми је опет било жао, али не због пропалог договора него зато што сам могла да будем на другим местима а нисам. Много ми је битно где сам. Не важно, него битно у философском смислу, али не због философских разлога него да бих остала жива и да бих била и да бих била близу некога. Ипак, нисам била ни на Смаку Света ни ко зна где још. Нисам одавно била ни у стану некога кога би ваљало волети да би се отишло у његов стан, али нисам пристала, а одавно није ни он пристао. Кад буде пристао, ко зна да ли ћу ја пристати, а ако пристанем, да ли ћу отићи, а ако одем могу да мислим како нисам нигде пристала. Ако овако неставим,ко зна где још нећу бити. На којим степеницама нећу седети. Који још стан на дан нећу потрефити пре него што седнем у такси, комби, на коња, бизона или на рибарску столицу међу пријатељима или познаницима за три дана, више-мање или за цео живот. Због пријатеља не треба плакати до пола десет. Ако оно постоји, време,има времена за то. У партитивном генитиву. Или, како се мени чини, у акузативу. Сад седим на столици и сећам се. Није исто плакати целу ноћ, како се каже, и сваки дан, како се ради, на Смак Света. Важно је да се пуно тога преспава. Кад ниси ни за рибарску столицу, ни за ону ствар, ни за љубав и смрт,ни за лажну љубав, ни да те таква бар позове у стан да лечиш љуте ране шећерлемама и боготражењем што нико у другим градовима са њом не ради, сви мање-више држе до себе макар себе никад не спознали јер до себе се држи све потребно за место, ни за Смак Света ниси, ни за пријатеље, ни за краве, ни за степенице, ни за посету,ни за коње, ни за прву љубав,ни за праву љубав и образе, ни за крдо бизона под прозором, ни за Бозона о коме не знаш ништа, седи и ћути на столици, каква је да је, док се не умориш и заспиш. Плакаћеш опет. Сутра је нови дан.