Poštovani čitaoci,

Na Međuvreme plus se možete pretplatiti za svega 350 dinara mesečno. Ako imate više, još bolje jer dobijate još više.

Razmislite o pretplati jer tako postajete posebni, delatni i borbeni čitalac!

Možete pomoći i ako pozovete ljude da se prijave na besplatnu verziju njuzletera. Samo im prosledite ovaj LINK ili ga podelite na društvenim mrežama.

A sada počinjemo:

Poći ću u šume da je opet tražim
Uz tišinu rijeke da je mirno sanjam

Tako počinje pesma Zdravka Čolića „Zvao sam je Emili“. Neko bi rekao – melanholična.

I dok mjesec sija, gledaću u zvijezde
Ne bih li je sreo sretnu i daleku

Ali, ko zaboga traži neku ženu usred šume i to noću? I, pažnja – ona se ne zove Emili, nego pevač samo kaže da je on tako zvao.

Kad sam pre nekoliko godina slušao antropologa Danila Trbojevića u jednom podkastu, tada mi je sinulo – da nije pevač po šumama tražio osenju, mitsko biće od kojeg svako normalan beži?

Trbojević, jedan od najboljih poznavalaca folklora i narodnih verovanja kod nas, pričao je o liminalnom prostoru oko sela – raskrsnice, rub šume, mostovi. Prostoru koje ima važno mesto u verovanju jer se njega treba kloniti, posebno noću kad pošten svet spava. A noć, to je čim padne mrak.

Osenja, koja se ovako zove na istoku Srbije, a na jugu se još zove omaja, pojavljuje se u obliku životinje, ali i sablasne neveste, devojke raspuštene kose koja ima kozije noge.

U moj je san kô u svoj ušla dom
Zbog nje se dan pretvorio u noć

Tako deluju opsena ili omađijanost. Čovek se izmoren probudi ko zna gde. Možda i ne zna da li je sanjao.

Zbog nje, zbog nje izgubio sam sve
Čak i dobre drugove

U verovanju, osenja opčini čoveka tek kad progovori (recimo, nazove je Emili). Tada potpada pod njenu vlast i gubi svoju volju.

Kod osenje ima pouke – nemoj noću da vršljaš kojekuda nego lepo spavaj, a danju radi i sve će biti u redu.