Poštovani čitaoci,

Znate gde je pretplata na Međuvreme plus.

Ali, ako Vam je to previše, možete podržati ovaj njuzleter i donacijom, jednokratnom ili mesečnom. Sami birate iznos. To možete učiniti ovde, na platformi buymeacoffee.

Takođe, pišite nam za knjige i bioskopske ulaznice. Svako dobije, pre ili kasnije. Samo mora da se javi 🙂

A sada počinjemo pričom iz života koju piše naša Sonja Ćirić.

„Ej lepa, stani! ’Oćeš i meni nešto da kupiš? Nemoj da misliš da prosim, samo nemam pare. To da znaš za ubuduće, da mi sama kupiš nešto šta hoćeš.“

Sedela je na trotoaru naslonjena na zid pored ulaza u samouslugu, na kartonima.

„A šta ti se jede?“

„Jogurt. Piše u novinama da je to zdravo.“

Tako smo se upoznale, na Čuburi. Bilo je to još pre korone.

Zora je Romkinja. Imala je nekoliko kartona: jedan je bio za nju, sledeći je bio dnevna soba a na njemu obavezna tegla sa cvetom ili makar travkom, i još jedan, pun kesa, bio joj je kujna.

Obavezno u šarenoj širokoj suknji, bosa, sa maramom na glavi, zlatnim lančićem sa srcem, i silnim plastičnim brzletnama – kao sa filma.

Dolazila je ujutro, a odlazila bi kad se zatvori samoposluga. Gde, pojma nemam.

Viđale smo se svakog dana i razgovarale o običnim stvarima. Primećivala je kad sam raspoložena, a kad nisam, da imam novu majicu uz komentar „tebi je malo komotna, a meni bi bila taman“, da sam bleda pa bi trebalo da jedem cveklu – ona uvek u kujni ima teglu u rezervi.

„Hoćeš da ti dam, uzmi, mnogo je fina!“

Često bi mi preventivno davala instrukcije:

„Ako ćeš nešto da mi kupiš, nemoj paradajz, to imam. Imam i sok, ali ovaj ništa ne valja. Da mu zapamtiš ambalažu, pa ako mi budeš kupovala sok, njega nemoj. Tu trunke voća nema, samo lažu narod.“

Jednom sam je, tek što smo se upoznale, pitala od čega živi. Naljutila se, rekla mi je da sam nepristojna, šta je pitam ono što znam i zaključila:

„K’o da je bitno od čega živim, bitno je da živim.“

Malo toga znam o njoj. Voli da čita novine pa sam joj svakog četvrtka donosila „Vreme“.