Danas sam sedeo u biblioteci, a prijatelj iz školskih dana ide prema meni, sa osmehom i sa dve knjige koje nosi pod miškom. Zapitah se gde li je treća knjiga i brzo zaboravih na tu pomisao jer najviše volim slučajne susrete. Naročito u biblioteci jer tamo smo redovni!? (Prim. Aut.). I “čačanski žigolo”, kako ga od milošte zovem, se obradovao pa mi odmah kaže:
“Ovih dana nešto razmišljam, i meni se to dešava, nećeš verovati, jer se bliži godišnjica našeg velikog događaja. Nikad ti ništa nisam pričao, nikada nešto tražio. Naravno, mrzeo sam da pišeš o meni, dok sam profesionalno igrao fudbal, da gostujem na radio stanicama, ( Cane, Borac, muzika, Prim. Aut.) a jedan si mi od najodanijih prijatelja. Poznajemo se pola veka pa bi baš sada mogao nešto da zamastiljaš”, kaže mi najčitalac.
Pričaj, mora da je nešto dobro kad si ti rešio da progovoriš.
“Šta ću, Puš se upokojio pa dok si još uvek ovde tebi ću da prepričam dešavanja iz januara 1995. godine. Nećeš verovati gde mi Čačani sve stižemo i u kakvim uslovima. Vrcalo je davno rekao da će biti i lift do Meseca. Nije još, ali će biti. No, da pređem na stvar”.
Govori…
“Božićni turnir u malom fudbalu, u srpskom Sarajevu, za vreme ratnih sukoba. Poziv je dobio FK Borac, međutim, bili su, mislim, na pripremama, vrv. članovi elitne lige…Nije ni bitno. Entuzijasti koji su bili uz Borac, Make, Šajče i Bulovac nas su organizovali za jedno veče”.
Maki Kaličanin je prednjačio ?
“Nije mu bilo teško jer su fudbaleri sedeli u kafeu Bravo odnosno Galiji”.
Bio si sa tadašnjom devojkom koja ti je u 10 uveče rekla da si mentol ?
“I pored toga sam u šest ujutru bio u busu za Beograd, a nakon toga sa Vračara, sa stadiona Obilića, krenulo je, pored nas, još nekoliko ekipa iz prestonice. Sam put je bio za pamćenje. Blokade od strane Miloševića, primirje za Božić, smrknuti igrači iz ostlih ekipa. Jedino smo mi iz Čačka bili raspoloženi i veseli”.
Igralo se u Hadžićima i na Ilidži. Finale se održavalo na Ilidži.
“Jeste, jeste, ali da se vratimo na sam put. Išlo se nekim koridorom, pa smo morali da pređemo u manji bus jer se išlo kroz šumu. Ljudi iz snega, borci, su nam mahali. U jednom trenutku naoružan čovek nas je stopirao, nema bradu i mrtva tišina traje više sekundi. Kao da prolaze sati. Mirko Ćojba kaže: “Gotovo”, međutim, konačno je prozborio Pomaže Bog. Ćile mi pokazuje vojnike u košuljicama, raskopčanim, u snegu. I oni su mahali jer su čuli da dolaze fudbaleri iz Srbije”.
Na Palama, posle napornog puta, bila je pauza.
“Mećava je bila strašna, a put kroz šumu. Beograđani su predlagali da se vratimo. Čačanski inat je proradio i predložili smo da ka Hadžićima krenemo narednog jutra. U hotelu Panorama, tačnije na stolicama restorana, smo prespavali. Domaćini su samo nas Čačane pazili, doneli su nam hranu jer ceo dan ništa nismo okusili. Eto, te godine falio nam je Šefićev ratluk, šalim se. Ljudi sa Pala, iz Hadžića, su bili presrećni što smo stigli da uveličamo turnir. Sportski deo priče staje u dve reči. Lagano prošli”,
Dakle, finale na Ilidži.
“Celu noć su domaćini proveli sa nama. Uz piće, priče iz rata, dogodovštine, smeh…U finalu smo opet dobili, što se kaže peške. Naš golman je bio igrač turnira, ostale nagrade smo razdelili ljudima, domaćinima, ništa nam nije trebalo jer smo uvek bili takvi”.
Sad sledi povratak ništa manje interesantan.
“Pa komandant grada dolazi i kaže da su protivnici već objavili da imamo samo pet minuta da prođemo liniju razgraničenja. U vojnom transporteru UN smo krenuli. Sve vreme smo se smejali, ipak smo osvojili turnir, sve sa vojnicima iz SAD – a. Iz Lukavice je trebalo neko da nas preveze do Beograda, jedino je naša ekipa ostala. I tu su nas stopirali, neka žena sa nekim automatom, mitraljezom, koji je zaboravila. Stigli smo do Beograda, pa do Čačka i kada smo izašli samo smo se gledali i pitali. Da li će neko da nam veruje šta smo sve prošli i doživeli”?
Pa lepo je što si nam ovo ispričao posle 31 godine. Neki učesnici su u međuvremenu “nestali u akciji”, preminuli su, prepoznajte likove na fotografijama. (Šajče, Đak – Đačić, Ćile, Make, Deki – Dejčo Petrović, Nešica, Savo, pa dodajte i vi nekog koga prepoznajete.
I za kraj, Čačana ima svuda. I u ratu, i u miru, još malo i na mesecu, a mi nismo imali vremena za kafu jer naj čitalac ne samo da upija štivo već i piše neku novu knjigu. Do sledeće priče.

U današnjem užurbanom svetu, nije tako često da nas zateknu nepredviđeni susreti koji oplemene dan. Dok sam sedeo u biblioteci, stigao je moj prijatelj iz školskih dana, sa prepoznatljivim osmehom i dve knjige pod miškom. Brzo sam se zapitao gde je treća knjiga, ali sam podjednako brzo zaboravio na to, jer ništa ne može da nadmaši radost slučajnog susreta, naročito u mestu kao što je biblioteka, gde smo obojica redovni posetioci. (Šalim se za sebe, Prim. Aut.)

Prijatelj kojeg s osmehom zovem “čačanski žigolo” rekao mi je: “Ovih dana često razmišljam i došao sam na ideju koja se tiče godišnjice jednog našeg starog događaja. Nikad ti o tome nisam pričao, ali ti si neko ko to može opipati na pravi način”, rekao je, dok smo sedeli.

Zainteresovan za priču, podstakao sam ga: “Pričaj, sigurno je nešto dobro kada si rešio da progovoriš.” I stvarno je bilo! Podelio je sa mnom događaje iz davne 1995. godine – “Božićni turnir u malom fudbalu u srpskom Sarajevu, održan u nezamislivim uslovima. Ne samo da smo učestvovali, već smo i pobedili, donoseći radost ljudima u vreme kada je smeh bio retkost”.

Dok je pričao, smejali smo se i sećali se dobrih starih vremena.

“Naša avantura je bila ispunjena smehom i prijateljstvom, baš kao što su nas tada dočekivali domaćini na svakom koraku, s pažnjom i gostoprimstvom koje se ne zaboravlja”.

“Šta ti misliš, ko bi nam poverovao danas?”, pita me na kraju, dok smo zaključivali priču. Pomisao da čak i nakon svih ovih godina i dalje možemo ponovo preživeti te trenutke, makar kroz priče, osvežava dušu.

Svakim danom, učimo da cenimo i beležimo te dragocene trenutke. Do sledećeg susreta, neka prošlost živi kroz reči koje delimo.