Fudbal je bila jedina opcija Žika Jelića. Još u osnovnoj školi počeo je da igra fudbal u Brezaku iz Pranjana. U Borac je prešao u omladinskoj konkurenciji.

“Kolar je vodio prvi tim dok je Ostoja predvodio mlađe selekcije. Na poziv Mihaila Kolarevića stigao sam u Čačak i prvi trening u Borcu odradio sam sa prvim timom. Bio sam omladinac, a za prvi tim su igrali Ćuka, Ostoja, Ilija, generacija koja je dugo igrala. Sećam se da su još u Borcu bili Baralija, Pikoš…Taj trening smo imali na pomoćnom igralištu, daj Bože da sam primio dve lopte, samo sam gledao u saigrače, kao u Bogove”, priča nam Žiko Jelić.

Na taj način ste započeli igračku karijeru?

“Da, veoma duga karijera. Parafirao sam ugovor sa prvim timom pa sam prebačen u Polet iz Ljubića. Vratio sam se u Borac i tu i završio igračku karijeru. Odmah sam nastavio kao trener u klubu”.

Igračka karijera je trajala više od jedne decenije?

“Da, da, mnogo više jer sam kopačke okačio u 34 godini”.

Ko su, po Vašem mišljenju, najbolji igrači kluba?

“Teško pitanje. “Zakačio” sam staru generaciju koja je igrala čuvene kvalifikacije i po pričama jedna od najboljih. Igrali su kvalfikacije, ali nikad nisu ušli u ligu. Ćirko i Gudura su bili stariji dve godine od mene. Potom su došli Mićo Kovač, Kaličanin, igrao i u Partizanu, Šajče, Panić…to je bila moja generacija, selekcija Borca”.

Da li ste mogli više da date kao igrač?

“Drugo vreme, teže se odlazilo iz klubova. U to vreme znao sam svakog igrača, iz svakog kluba, svi smo znali. Samo vrhunski, poput Kalča, su odlazili, on konkretno u Partizan”.

Ali u tom periodu bilo je lepo biti fudbaler?

“Pošteno jeste. Svi su pitali, pričali o fudbalu, u neku ruku bili smo zvezde. Stadion je bio krcat publike. Igrao sam sa Ćukom, braćom Čakarević, Ilijom, posle sa Ćirkom, Gudurom, a kasnije sa Banom, Šulom, Marecom, Markom i to je bila dobra generacija. U tom periodu Ćuka je bio najbolji jer je mogao da igra na svim pozicijama. Kasnije, Raki Gudurić, Ćirko, Šajče, Mićo Kovač, Kalčo, Bane Stojanović, Marec. Bilo je dobrih igrača”.

Koja utakmica je ostala urezana u sećanje?

“Sa Rijekom u kupu, pun stadion, nije moglo da se uđe…Eliminisali smo Rijeku, a ja sam bio strelac. Takođe, bilo je još mečeva koje pamtim, sa Proleterom, Šibenikom, Teteksom, Olimpijom, Zagrebom, a stadion krcat, ali uvek. Zanimljivost, tada su svi igrači bili iz Čačka i okoline, jedino je Vito Štavljanin doveden iz Kruševca. Svi su bili iz naše škole fudbala, prešli gore, a ostali smo Prika i ja”.

Da li je bilo logično da nastavite sa trenerskim poslom?

“Voleo sam da radim i treniram mlade igrače. Trenerski staž oko 34, 35 godina i za to vreme bilo je dobrih generacija i igrača poput Lazovića i Mladenovića. Da ne nabrajam, nekoga ću zaboraviti”.

Koliko je Borac važan kao klub?

“Prilično, bili smo u krizi, na svim nivoima. Ljudi koji su došli se trude, ali prioritet im je prvi tim. Mora, da bi ostao u ligi, ali mora da se posveti pažnja radu sa mladim igračima. Da izbacujemo svoje igrače, najisplativije jer dobar igrač je na ceni. Klub i od toga mora da živi. Dakle, prvi tim, pa sve mlađe selekcije, ali mladi igrači moraju da se dovode. Pravi mladi igrači, vreme tako diktira”.

Radili ste sa svim kategorijama Borca?

“Tako je, ali nisam bio trener seniorskog tima. Bio sam asistent Kosanoviću, Božoviću, Dmitroviću…Mladost iz Lučana sam vodio kada je Neško Milovanović bio u Čačku”.

Ko su najbolji treneri iz Borca, iz Čačka?

“Dosta trenera je ostavilo veliki trag. Đora, kod Cana, je dovodio vrhunske igrače. Grof Božović, Dime, a najlepši fudbal se igrao kod Rajevca i Ćirka. Onaj Borčev vez, to su tražili i voleli, bilo je lepo gledati taj Borac i fudbl“, zaključio je Žiko Jelić.

Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs

Fascinantna priča sa fudbalskog terena!

Danas vam donosi sećanja Žika Jelića, legendarnog fudbalera koji je svoje prve korake na sportskom polju napravio u osnovnoj školi u Pranjanima. Njegova fudbalska avantura započela je u Brezaku, a pravo poglavlje njegovog sportskog života otvoreno je prelaskom u Borac, gde je ostavio neizbrisiv trag.

Seća se svog vremena u Borcu sa osmehom na licu, pričajući nam o trenucima kada je imao privilegiju trenirati sa nekim od najvećih imena kluba. “Daj Bože da sam primio dve lopte”, kroz smeh kaže Žiko, dok prisustvuje svojim prvim treninzima, upijajući svaki pokret i potez svojih uzora, kao da su bili Bogovi.

Igračka karijera Žika Jelića bila je dugačka i puna izazova. Već od mladih dana, fudbal je bio njegova jedina opcija, a sa ponosom ističe igru u Borcu koja je trajala više od jedne decenije. Na pitanje o najboljim igračima kluba, navodi mnoge legendarne fudbalere, objašnjavajući koliko je bilo teško napustiti klubove u tom vremenu.

Zanimljivo je čuti o nezaboravnim utakmicama koje su oblikovale njegovo fudbalsko putovanje, uključujući one protiv Rijeke i drugih velikih timova tog vremena. Njegova strast prema fudbalu ostala je nepokolebana, što ga je povelo ka trenerskoj karijeri gde je uspešno radio sa generacijama mladih talenata.

Borac za njega nije samo klub, već simbol izdržljivosti i posvećenosti fudbalu, sa nadom da će se u budućnosti više posvetiti mladim talentima, kao ključ uspeha. Kako su sva sećanja i iskustva prožeta ljubavlju prema klubu koji ga je oblikovao kao igrača i trenera, Žiko Jelić nastavlja da inspiriše buduće generacije fudbalera.

Podržite i podelite ovu priču kako bismo zajedno očuvali sećanja i slavili doprinos igraču kakav je bio Žiko Jelić!

“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”