Nastavljamo naš današnji razgovor sa Jugom Dabovićem, fudbalskom legendom iz Čačka, koji  nam otkriva neverovatna sećanja iz njegove bogate karijere. Jugo, iako sada u devetoj deceniji života, živo se sjeća dana kada je igrao fudbal tokom vojnog roka i povratka iz vojske. Priseća se utakmica za garnizon protiv “Hajduk Veljka” iz Negotina i kako je, po dolasku u Čačak, igrao prvu utakmicu protiv Takova. “Nije ni tada bilo sve pošteno, ali ljubav prema fudbalu je uvek bila iznad svega,” kaže Jugo.

Iz Čačanskog Borca, Dabović je nastavio karijeru u Prištini, a ubrzo zatim i u Železničaru iz Niša, gde je već na početku svojih nastupa dao sedam golova protiv Sombora. Njegov talenat i strast za igrom i dalje su nezaustavljivi, a to dokazuje i činjenica da je nastupao i protiv reprezentacije Jugoslavije, kada je postigao gol glavom sa neverovatnih 20 metara.

U razgovoru saznajemo i da je Jugo svoja iskustva nastavio u inostranstvu, prvo u Austriji, a zatim u Francuskoj, gde je igrao za klub Fontenblu. Svoju životnu ljubav, suprugu Marinu, upoznao je u autobusu za Beograd, dok je ona studirala. Njegova porodica deluje poput stubova, podržavajući jedni druge kroz sve izazove.

Priča nas vodi i do Turske, gde je Jugo postao prvi Čačanin koji je igrao u tamošnjem klubu – Antalija Sportu. Vraća se sa mnogo novca, ali i iznuren od treninga. Iako je kasnije završio Višu pedagošku školu i predavao u osnovnoj školi “Tanasko Rajić”, ljubav prema sportu ostaje u njegovoj porodici.

Jugo Dabović je pravi svedok jednog vremena, svoja sećanja deli sa suprugom, decom i unucima, pokazujući da strast prema fudbalu ne izumire ni sa godinama. Ova priča nas podseća na prošle dane, ali i inspiriše nove generacije da slede svoje snove.

Dakle da “čujemo” Jugoslava Juga Dabovića  drugi put. Podsetimo, naš sagovornik, gazi devetu deceniju života, ali se seća fudbala u vojsci i dolaska iz vojske.

“Igrao sam za garnizon protiv “Hajduk Veljka” iz Negotina. Sećam se i Zvonka Šutića iz Bora, a bilo je još dobrih igrača. Znam da su me “vrbovali” da dođem kod njih, ali sam seo “na voz” i došao u Čačak. Prvu utakmicu smo igrali protiv Takova, koji je bio dobar. I tada nije bilo sve pošteno, ako se žališ dobiješ novac, u suprotnom nema “love”, seća se Jugo.

Iz Borca ste zaigrali i u Prištini?

“Prva utakmica bila je protiv Železničara iz Niša. Taj tim je što se kaže žario i palio. Dobili smo Nišlije sa 1:0, ali nije došlo do dogovora sa Prištinom. Odmah sam prešao u Železničar. Već na četvrtoj, petoj utakmici, mislim protiv Sombora, dao sam sedam golova. Takođe, u Čačku, za Borac, dao sam sedam “lakih komada” i to Slogi iz Kraljeva”.

Borac je igrao meč protiv reprezentacije Jugoslavije?

“Bio sam snažan, žilav, što kažu “trava ne niče”. Sećam se da sam reprezentaciji dao gol, glavom, sa 20 metara. Dobro sam igrao glavom…Igrao sam i protiv Zvezde”.

Tražio Vas je i Sombor?

“Pa nisam bio u nekim odnosima sa Draganom Patkom, bio je lisac matori…Međutim, Aco Patak me je voleo, kao Boga. Lično mislim, i sada, koliko me Aco voleo, toliko me  Dragan nije gotivio. Iz Sombora sam krenuo ka inostranstvu”.

Tu su Vam pomogli Đoko Kančunović i Ljubo Spajić?

“Da, ali trenirao me vrhunski trener Čabrić koji je i tada imao oko 60 godina. I ja sam imao veliko srce. Pozajmim novac i pravac Austrija, Klagenfurt gde sam na probnim mečevima odigrao sjajno. Sutra, u novinama čitam da je Toza Veselinović u Klagenfurtu. Toza, traži procenat od ugovora…mada sam bio odličan…Veselinović jee bio sjajan igrač, ali i kartaroš, na kartama je gubio novac”.

Iz Austrije put Vas je odveo u Francusku?

“U klub Fontenblu. Sećam se sekretarice, lepa kao lutka. Kažem joj da ostajem zbog nje u klubu, ona se smeškala. U Parizu nađem mlađeg brata Dušana Maravića”.

Pošto je našem razgovoru prisustvovala i Jugova supruga Marina pitali smo gde su se upoznali?

“U autobusu za Beograd jer je studirala. Inače, supruga je, kao i sve žene, u tom periodu, bila oslonac porodice. Noseći stub”.

Interesantno da ste potom pronašli klub u Turskoj?

“Bio sam prvi Čačanin koji je igrao u Turskoj. Menadžer me sačeka u centru grada i kaže da mi je našao klub, Antalija Sport. Sa njima sam parafirao ugovor na dve godine. Sećam se i prvog dolaska u Čačak, sa gomilom novca, ali izmučen od treninga, smršao…”.

Završili ste Višu pedagošku školu i predavali u OŠ “Tanasko Rajić”?

“Da, i tada sam se družio sa Gajom Čakajac, Acom Petrovićem i Trkuljom…”.

I deca su se bavila sportom?

“Nikola je bio fudbaler, falilo mu je malo upornosti. Ćerka Jugoslava dobra atletičarke, reprezentativka…U Pakracu, na prvenstvu Jugoslavije u krosu, došlo je do puškaranja sukobljenih strana i takmičari su “spakovani” u voz i pravac Srbija”.

Na kratko se u razgovor “ubacuje” i ćerka Jugoslava.

“Pa bila sam dobra, tada pionirska reprezentativka…Trenirao nas je čuveni Aleksandar Petrović, trener Snežane Pajkić. Išli smo na pripreme u Medulin, ali rat je sve pokvario…I čačanska Sloboda se osula”, kaže Jugoslava koja živi u Norveškoj, ali i u Srbiji.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs/ Foto: Priv. arh. Jugoslava Dabović