„Једноставно није више хтела да га чува. Рекла је да ће да оде ако га не дамо у дом, одговорио сам: ‘Иди, али ја свог сина не дам!’”
Мали Лука Николов (13) има мишићну дистрофију, праћену атрофијом мишића, епилепсијом и другим проблемима. Стање је, нажалост, неизлечиво, па је „прикован” за кревет и потребна му је свакодневна и целодневна нега. Његов отац Дејан је све спреман да учини за њега, па дане проводи у шуми обављајући тешке физичке послове како би им обезбедио егзистенцију.

Од растанка са бившом супругом, Дејан је у заједници са Жаклином која је имала троје деце из свог првог брака, Николину (12), Јована (9) и Уну (8), а заједно имају још Василија (5), Андреја (3) и Дарију (2). Веровали или не, крајем априла очекују и осму принову!

„У нашој кући не постоје ‘моја’ и ‘његова’ деца, сви смо једна компактна породица. Деца се не одвајају од Луке – праве му друштво, читају књиге, заједно певају… Он, нажалост, због кривих руку не може сам да се храни, а ни да чита. Морамо да смо око њега”, рекла је мајка Жаклина, жена вредна сваког поштовања јер не само да брине о свој деци, већ кад има наруџбина прави пецива, колаче, торте и храну за славе, а лети и помаже Дејану око сечења дрва.

„У нашој кући не постоје ‘моја’ и ‘његова’ деца, сви смо једна компактна породица. Деца се не одвајају од Луке – праве му друштво, читају књиге, заједно певају… Он, нажалост, због кривих руку не може сам да се храни, а ни да чита. Морамо да смо око њега”, рекла је мајка Жаклина, жена вредна сваког поштовања јер не само да брине о свој деци, већ кад има наруџбина прави пецива, колаче, торте и храну за славе, а лети и помаже Дејану око сечења дрва.

Лука је, иначе, јако драг дечачић који је на све нас оставио посебан утисак. Упркос здравственим проблемима, ведрог је духа и велики је шаљивџија. Чак је инсистирао да и са њим обавимо интервју. Имао је жељу да његов глас не остане само у маленој соби у којој проводи све своје дане, већ да одјекне широм света!

„Они кад раде домаћи, легам овде сам. Па које ја да радим? Не могу ни 20 минута да седим, заболи ме кичма и врате ме у кревет. Дође ми учитељ једном недељно, па учим слова, бројеве, ту нешто цртамо. Волим математику, енглески, географију и историју – у ствари , волим све предмете. Долази и ујка да ме шиша. Заради паре и донесе нам чоколаде. Добар ујка, све нас слуша”, испричао је Лука, додавши симпатично да воли Београд, него да је далеко.

Николови немају своју кућу, па су мењали локације више пута – где успеју наћи смештај за њих толико. Лукино стање их је натерало да се доселе у Бели Брег близу Лесковца, где има школа за ученике са сметњама у развоју. Подстанарски живот, нажалост, никоме није лак, а камоли њима. Маштају да имају своју кућицу у селу где би имали двориште и помоћне објекте за животиње.

„Рекла је нама мама да ћете да дођете да нас испитујете шта оћемо да нам купите, па сам се спремио. Ја бих да живим у своју кућу и да имам двориште, да могу лепо да изађем да погледам шта има. И животиње да имамо, обожавам их. И нека удобна колица, ова стара ми више не одговарају, не могу да се наместим лепо. Волео бих више да се играм и да седим са децом. И још ако може Драгану Мирковић да ми доведете да упознам”, представио је Лука списак својих жеља.

Иако непомичан, сваком својом речју погађао нас је право у срца и изазивао од смеха, преко туге, до јаке жеље да му пружимо све што заслужује. У соби у којој он борави и кући у којој живе немају баш адекватне услове. Ту су и хладноћа, сломљени прозори, несташице воде, дуг за струју и бројни други проблеми са којима се боре.

„И волео бих телевизор да имам у соби пошто је стари покварен, да гледам цртане кад сам сам”, додао је.

Дневнице од шумарског посла, туђа нега, повремена додатна зарада и мизерна алиментација (8.000 динара) коју тек од пре неколико месеци примају нису довољни увек ни за основне потребе на месечном нивоу и бригу о детету са тешким инвалидитетом, а камоли решавање стамбеног питања. Чак им сваки дан кад отац не ради (нпр. кад је баш лоше време) представља огроман проблем за кућни буџет!

„Нисам веровао да постоји тако нешто ко ваша организација, али ето, постоји. То моја жена вас прати, ја право да ви кажем слабо улазим на телефон. Увече кад дођем мало се поиграм с децом и то је, чека работа. Читав ми је живот таки, одмалена сам у дрвима. Ако могнете, значила би та кућа итекако јер овако је много тешко. Сам то да решим не могу”, истакао је Дејан.

Фокус нашег текста био је на Луки, али фактички сваки члан дивне породице Николов заслужује причу о њему – од вредних и пожртвованих родитеља који су обоје хероји на свој начин, до јако лепо васпитане деце која им помажу у свему и имају разна интересовања. Сви су свакако сложни у жељи за кућом због свих њих, али превасходно Луке.
Хуманитарна организација Срби за Србе зато позива све добре људе да својим донацијама постану ЛУКИНИ ДРУГАРИ!

Више о породици можете погледати на: