Poštovani čitaoci,

Kad otvori prozor porodične kuće, Milena ne miriše proleće nego buđ. Vidi planinu kofera, raspadnutog nameštaja, konzervi i još koječega. Pravu deponiju (prva slika dole).

Milenin prvi komšija, čovek od sedamdesetak godina, je horder. I tako je otkad mu je umrla majka.

„Odmah sam primetila da donosi neke stvari koje skladišti u dvorištu. U nekom trenutku sam ga pitala o čemu se radi, a on je rekao da to prodaje na buvljaku“, kaže Milena.

Nikakve prodaje nije bilo. Hordovanje nije aljkavost nego patološko sakupljanje stvari. Čovek je zarobljen u nemogućnosti da se odvoji od predmeta, koje ostatak sveta vidi kao đubre.

„Mi, svi ovde u ulici, smo u potpunom paklu“, priča Milena za Međuvreme. „Letos sam mu čak dala džakove, pošto nisam mogla da živim od muva, buva i pacova, da pokupi to što je na mojoj strani ograde. Naravno da nije, nego je čak uzeo džakove i negde sakrio – ‘možda će mu to zatrebati’.“
Psihijatar Nebojša Baračkov kaže da hordovanje nije opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), iako se u Srbiji tako zvanično vodi. Ko ima OKP, taj shvata svoje stanje i ponekad dobije želju da recimo raščisti nered.

Ali, horder svoje ponašanje vidi kao normalno. „On shvata kao racionalno to što ne želi da baci pocepanu majicu od pre 14 godina“, kaže doktor za Međuvreme.

Baračkov ističe da se granica između kolekcionarskog sakupljanja i patologije prelazi kada sakupljanje naruši zdravlje, bezbednost i društveni život.

„Ako neko ima garažu samo za čuvanje ploča, a dnevna soba mu je uredna, znači to njemu ne kvari kvalitet života. A hordovanje uvek predstavlja problem.“
Horderi su prokazani i izolovani, već i jer, kako kaže Baračkov, „niko ne želi da im dođe u kuću“. Često su zapuštene higijene, izlažu sebe i komšiluk najezdi štetočina, rizikuju obrušavanje smeća.

Poznati su primeri da trošnije kuće ili šupe pucaju pod pritiskom nagomilanih stvari, kao i požari od kojih nema spasa.

„Negovanje poremećaja ili ‘pusti ga, neka ga’ isto je kao da pustite nekog da krvari. Nećemo nikoga pustiti da krvari – iskrvariće i umreće“, kaže Baračkov. Krajnja mera je, dodaje, obavezno lečenje.

Milena je pokušala. Prvo da ostalim komšijama objasni da je u pitanju psihički problem. Čak da sakupi novac kako bi „otkupila“ smeće od suseda. Ali, shvatili su da bi ubrzo novo smeće stiglo.

Njen rođak pokušao je da pozove komunalnu službu, ali mu je rečeno da „nemaju prava da ulaze na privatan posed“. Mileni se uključivanje policije činilo kao nasilje prema bolesnom čoveku – „pisanje kazne, koju on nema da plati“.

Posebno je boli sudbina mačaka u komšijinom dvorištu. Tri mačke dvaput godišnje dobiju po dvadesetak mačića – većina ugine u toj prljavštini i bez hrane. Susedi su sakupili novac za sterilizaciju, ali horder je nije dozvolio.

Rešenja za sada nema.

Priču donela Anja Mihić