Slavko Džo Vojičić, treći deo razgovora…

Ovo je priča o strasti, odlučnosti i neizmernoj ljubavi prema fudbalu koja traje decenijama. Kada neko poput Slavka Vojičića krene na fudbalsko putovanje, jasno je da je fudbal mnogo više od igre – to je način života.

Slavkov put je počeo u Slobodi, ali se pravi koraci desili kada je sa samo 16 godina prešao u Borac, u vreme kada je klub imao sjajnu generaciju igrača kao što su Avramović, Ćuka, i braća Čakarević. Nakon ženidbe, Slavko je fudbalu počeo da pristupa na pravi način, ostavljajući trag u mnogim klubovima – Borcu, Šumadiji iz Aranđelovca, Budućnosti Valjevo, i čak u Nemačkoj trećoj ligi.

Po povratku u Čačak, sasvim slučajno, Džo je ušao u svet fudbalskog trenerskog posla. Prijateljstvo sa Maketom Kaličaninom otvorilo mu je vrata trenerskog sveta maliog fudbala. Sa ekipom TNT ostvario je niz pobeda na turnirima, dok ga je velika ljubav prema velikom fudbalu vratila u Slobodu, gde je ekipu spasao ispadanja.

Njegov trenerski put vodio ga je kroz mnoge klubove i generacije mladih igrača. Jedan od najponosnijih trenutaka bila je generacija Borca koja je osvajala srca 5.000 gledalaca. Imena poput Cuneta Gojkovića, Ivica Dragutinovića i drugih obeležila su najuspešniji period.

Slavko Vojičić je svojim radom ostavio neizbrisiv trag u svetu fudbala, a mi s nestrpljenjem čekamo nastavak priče u sledećem delu.

Dakle, naredni klub Slavka Vojičića bio je Badnjevac u tu je imao prijatno iskustvo.

“Prvo finansijski sam najbolje prošao. Druga liga i novac koji nisam sanjao da ću dobiti. Fudbalsko selo gde sam imao oličnu selekciju igrača i mnogo smo postigli. Ušli smo u Prvu “B” ligu i u Badnjevcu su igrali Pelemiš, Milovanović, Vojvodić, Jović, Spasić, Marić… Igrali smo polufinale nacionalnog kupa sa Zvezdom, promašili smo penal, kod 2:1, za Beograđane. Stadion je uvek bio pun, ali sam išao dalje, prvo u Radnički. U Kragujevac sam se vraćao u više navrata, pet, šest puta. Pre toga sam Javor, prvi put, uveo u Superligu Srbije. Mnogo volim Čačak, Kragujevac i Ivanjicu. Sa Borcem sam, u drugom povratku na klupu, ispao jer je bio na začelju kada sam ga preuzeo. Da, igrali smo kup, igrali smo finale u Kruševcu jer Voša nije dala stadion. Ispali od nas, pa smo od Zvezde poraženi sa 2:0. Bili su tu Spartak, uveo ga u elitu gde su bili 17 godina, pa Mladi Radnik, Novi Pazar, Sloboda Užice, Bane…Mislim da imam prilično prvih mesta, osam ulazaka u viši rang i finala kupa”, otvoreno govori Vojičić.

Bili ste i član IO FSS – a, u poslednje vreme koordinator u FK Borac?

“Da, ali žao mi je što je fudbal u našem gradu na niskom nivou. Nemamo fudbalske radnike kao nekada: Tofija, Predo, Rade Ćuća, Lari…Ima mladih, ali se ne mešam u njihov rad. Tri godine sam radio za mlađe selekcije i pre nekoliko dana sam smenjen. Nisam ljut, nisam političar, ali neki razlozi, koji nisu fudbalski, postoje. Najiskrenije sam radio, najpoštenije, pomogao sam školi fudbala jer sam doneo program rada, od šest do 17 godina. Treneri su godinu i po radili po tom programu. Dok je Vlade Stanisavljević bio u klubu bilo je sve u redu, posle njega krenule su opstrukcije. Za 15 godina, što ja znam, mlađe selekcije se nisu izdržavale od članarine, a ja sam to uveo. Sve smo plaćali, kontrolisao sam novac do dinara”.

Dvojica trenera, mladih, imaju perspektivu?

“Marko Zoćević, kao kapiten Borca, i Vladimir Jovanović Basta, kao jedan od najboljih”.

Ko je najveća legenda kluba?

“Radojko Avramović, kao golman i trener. Dalje, najbolji čovek, sportista, ljudina koja nam je plaćala pripreme, na Lošinju, 15 dana, i sve o trošku Radojka Avramovića”, podvlači Džo Vojičić uz napomenu da će to pamtiti zauvek.

Tekst i foto: Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

Донирај

Prvi i drugi deo razgovora sa Slavkom Vojičićem:

I Slavko Džo Vojičić se u periodu odrastanja okušao u raznim sportovima. Igrao je rukomet, košarku i od jutra do mraka vreme je provodio na igralištu Slobode. Rođen je upravo pored stadiona FK Sloboda.

„Da, igrali smo košarku, fudbal, rukomet, kasnije i nožni tenis, malo na igralištu, malo u OŠ „Dragiša Mišović“. U školu smo kretali u sedam časova, a vraćali smo se u 19.00. Naravno, majka, kao majka, me je grdila što ne dođem na ručak“, kao i sve majke, priča nam Džo.

I onda se dogodio fudbal i golmanski poziv?

„Desilo se sasvim slučajno. Igrao sam u pionirima Slobode, Borca i pošto sam bio najveći, čika Pajo Jovanović me uputio na gol. Dopalo mi se, nisam morao da trčim kao ostala deca“, kroz osmeh nastavlja Džo Vojičić.

Međutim, danas imate zdravstvene posledice golmanskog poziva?

„Da, da…Inače, odlično sam igrao fudbal i mnogo golova sam davao na turnirima malog nogometa. Sećaju se starije generacije, turnira Novosti, na atletskoj stazi gde sam više puta dobijao trofej za naj strelca. U ekipi su bili Dule Dragićević, Neno Pantović, Make Kaličanin, Pikara Mladenović, Dule Vulović, Đačić – Đak koji je bio fenomenalan igrač, Vlade i Dejan Petrović, i mnogi drugi“.

A treneri koji su ostavili utisak na Vas?

„Legendarni Ćuka Radonjić, jedan od najboljih trenera svih vremena u gradu Čačku. Tu su Ostoja, Gagilo, Kolar koji su decenijama bili u Borca. Dolazio je Gojko Zec, Žarko Nedeljković…Dakle, Ćuka Radonjić je najbolji trener, koji je moju malenkost trenirao“.

Možda pitanje koje nije zahvalno. Najbolji igrači Borca?

„Pa svako je imao svoju generaciju. Moja je bila sa Dušanom Milinkovićem, Gudurićem, Tadićem, Kovačom, Ćirkom, Aćimom…Najbolji igrač, po mom mišljenju, je Dušan Suljo Milinković“.

Kako su se izdržavale mlađe selekcije u poslednje tri godine?

„Od članarina, plaćali smo kotizacije, prevoze, takmičenje, suđenje i sve ostalo. Niko nije verovao, kontrolisao sam sve i što se kaže „bilo je u nulu“. Tako je bilo do pre dva dana. Samo da napomenem, za vreme mog boravka, sa juniorima smo ušli u najviši rang, takođe, sa pionirima, bili smo prvi sa petlićima. Svi treneri su upisali licencu više. Marec je dobar čovek, fudbaler, koliko će se snaći“.

ДОНАЦИЈЕ

Da kažemo, fudbalsku karijeru započeli ste u Slobodi?

“Sa 16 godina prešao sam u Borac, tačnije u prvi tim. Tada je Borac imao najbolju generaciju: Avramović, Ćuka, braća Čakarević, Ilijom, Jovaševićem…Tek posle ženidbe sam počeo da se bavim fudbalom na pravi način. U Borcu sam proveo četiri godine, tri u Lučanima, Šumadiji iz Aranđelovca dve, Budućnost Valjevo tri, u Ivangradu (današnje Berane, tri). Da i dve godine u Nemačkoj trećoj ligi”.

Po povratku u Čačak, može se reći slučajno, Džo je počeo da se bavi trenerskim poslom?

“Make me je nagovorio da vodim ekipe malog fudbala, bili smo drugovi. TNT je harao godinama, gde sve nismo osvajali turnire. Veliki fudbal sam ponovo počeo u Slobodi, opet na nagovor Maketa Kaličanina. Sloboda je bila pred ispadanje iz zone, ali smo na kraju bili drugi. Dve godine sam vodio Slobodu, pa sam prešao u Remont, sa njima sam bio godinu i po. Javor je bio poslednji, a završili smo na petoj poziciji. Cane Prelić je bio sponzor Borca, pozvao me je, i dao da vodim mlađe selekcije kroz zonu. Igrali smo baš dobro, čudo jedno, po 5.000 gledalaca nas je posmatralo. Bili smo prvi, a ponosan sam na tu decu i nikad bolju generaciju nisam vodio. Cune Gojković, Neško Milovanović, Tomas Vasov, Aco Vasiljević, Slović, Anić, Ivica Dragutinović, Janković…Sledeći klub bio je Badnjevac” o čemu pišemo u trećem nastavku razgovora sa Slavkom Vojičićem.

Đ. Mečanin/ Kablarnet.rs

Донирај

Vek fudbala kraj Morave realizuje se i uz pomoć grada koji “ne stoji” iza svih izjava sagovornika.