Jedan od inicijatora objavljivanja monografije AK Sloboda bio je istoričar iz Međuopštinskog arhiva Čačak Goran Davidović.

Sa diplomiranim istoričarem razgovarali smo nakon promocije monografije na kojoj su učestvovali koautori, Trifunović – Jovašević, potom Dane Korica, Dragan Zdravković i Goran Davidović.

“Kada sam pogledao letopis kluba i neke fascinantne podatke došao sam do zaključka da se nešto mora uraditi. Ovo je i najveće sportsko priznanje za sve generacije, dar za sportske radnike i atletičare Slobode. Oni su mnogo toga uradili za klub, naš grad koji je pomagao kroz decenije ali se nije odužio do kraja i na pravi način”, kaže Davidović.

Knjiga ima preko 500 strana.

“Malo sam počeo da se bavim istorijom sporta i ima zanimljivih stvari. Redak primer gde su koautori uradili popis svih atletičara. Za mene kao istoričara ovo je fascinantan primer”.

BK Borac obeležio je osam decenija, FK Borac vek postojanja. Očekuje nas puno toga kada je sport u pitanju.

“Čačak ima bogatu tradiciju i drago mi je što se i FK Remont obnovio. Čačak nije samo Borac već i čačansko sportsko društvo Jedinstvo koje je između dva svetska rata beležilo zapaženije rezultate. Jedinstvo je bilo regionalni prvak u tadašnjoj kraljevini Jugoslaviji”, govori nam Goran Davidović i možda najavljuje nova iznenađenja.

Pored Davidovića na promociji u biblioteci “Vladislav Petković Dis” govorili su Dane Korica i Dragan Zarić.

„Mali je broj klubova koji mogu da se pohvale ovako detaljnom i obimnom monografijom. Prikazano je sve što je svaki atletičar postigao, od ranih početaka do završetka sportske karijere. Zahvalnost dugujem autorima što su me pozvali da budem deo ove značajne priče. Iskreno verujem da će ova monografija služiti i kao inspiracija mladim sportistima da se posvete atletici“, izjavio je Zarić.

Na pitanje o najboljim atletičarima koje je Srbija iznedrila, Zarić je sa ponosom spomenuo imena  Vere Nikolić, Nenada Stekića i Franje Mihalića.

“Moram da istaknem da sam od 1975. do 1985. godine bio aktivan učesnik u sportu. Moj prvi selektor bio je Dane Korica. Iako su nam se putevi kasnije razdvojili, kroz različite sportske saveze, ostali smo bliski prijatelji. Njegovi sportski uspesi zaista ostaju nedostižni, zadržao je rekord Srbije punih 55 godina.”

Na pitanje o ličnim uspesima, Zarić je sa ponosom pomenuo: “Naše štafetno postignuće na 4×100 metara, iz 1981. godine, je i danas aktuelno nakon 45 godina. U toj štafeti bili su Nikolić, Popović, Milinkov i ja. Ispisali smo vreme 39.79 na Balkanijadi u Sarajevu. Moj lični rekord na Balkanskom prvenstvu je 10.52 sekunde. Sećam se trke u Solunu, gde smo, iako je Grk bio favorit, bugarski atletičar i ja završili ispred njega. Na Balkanskim igrama dva puta sam zauzeo drugo mesto na 100 i 200 metara. Takođe sam trčao u polufinalu evropskog prvenstva na istim distancama, rame uz rame sa najbržim ljudima toga doba. Bio sam i kandidat za Olimpijske igre 1980. godine.”

Zarić je takođe podelio svoja razmišljanja o sadašnjosti i budućnosti atletike: „U moje vreme, Jugoslavija je bila velika zemlja i mogla je da sastavi sjajnu reprezentaciju. Danas, nažalost, svedoci smo osipanja i među takmičarima i među trenerima. Ipak, i dalje ima entuzijastičnih trenera koji vredno rade i stvaraju nove generacije sportista. Tako poput porodica Topić ili Vilagoš, i Ivana Španović je mnogo postigla. Radujem se novim entuzijastima u sportu”, naglasio je Zarić.

Dane Korica, poznati atletičar, selektor, sportski radnik, rekorder, na 10.000 metara, čitavih 55 godina, govorio je i o monografiji i jubileju AK Sloboda! Prvo o rekordu starom 55 godina.

“Da, čitavih 55 godina važi, aktuelan je, i 16. maja sam pozvao drugare, ministra sporta i još neke prijatelje…Ako neko ne može da obori rekord čak pola veka znači da je vredan, a postavio sam ga 1971. godine”.

 Dane Korica, istaknuta figura srpske atletike, deli svoje misli povodom značajnog jubileja Atletskog kluba Sloboda iz Čačka i monografije koja je ugledala svetlost dana.

“Šezdesetogodišnjica je izuzetan trenutak za jedan klub. Velika zahvalnost pripada svima koji su učinili napor da se bogata istorija kluba ovekoveči u koricama knjige. Sa nestrpljenjem sam iščekivao promociju knjige. Čačak je grad koji je dao vrhunske atletičare u različitim generacijama. Atletski klub Sloboda ostvario je zapažene uspehe kako na nivou Srbije, tako i bivše Jugoslavije. Naša povezanost kroz atletiku je duboka, čak i ako je Čačak poznatiji po košarkaškim zvezdama. Atletika u ovom gradu možda nije imala pojedince sa svetskom slavom, kao u košarci, ali je svakako imala snagu u masovnosti i ponosne reprezentativce. Sve te priče su zabeležene u monografiji, i nadam se da neće biti zanemarenih, jer ne želim nikoga izostaviti. Radio sam sa mnogim izvanrednim atletičarima kao što su Nidžović, Vukajilovićka, Sekulić, Markešević… I mnogi drugi koji su dali svoj doprinos. Tu je i Bata Tifani, njegov doprinos bio je ogroman, posebno u organizaciji priprema u Medulinu, gde su brojni mladi sportisti imali priliku da se razvijaju,” kaže Dane Korica.

Gde ste bili ovih dana?

“Nedavno sam se vratio sa Zlatibora. Na srpskoj lepotici je održan Festival sportskog filma gde sam dobio priznanje za životno delo. Prisutni su bili Dejan Rambo Petković, Goran Maksimović, novinari i nagrađeni filmovi”.

Vi ste igrali i fudbal na Zlatiboru?

“Slavka Kanjevac, najbolja fudbalerka i kapiten reprezentacije Jugoslavije, Rambo Petković i ja igrali smo protiv momaka, stigli smo do finala, ali smo promašili penale. Baš je bilo interesantno, 3:3, u penalima se nismo snašli, a rivali su bili mlađi od nas”.

Bili ste i selektor naših reprezentacija?

“Da, prvo juniora, pa seniora…Mnogo je bilo posla, velika zemlja i vodio sam računa o svim našim reprezentativcima”.

Da li je atletika Vaš prvi sport?

“Rođen sam u Kutini, mala sredina i nije bilo pionira već sam odmah igrao fudbal sa seniorima koji su bili grublji. Inače, putovao sam po šest kilometara od kuće do škole i toliko nazad. Učestvovao sam na krosevima, bio sam uporan, pa sam bio drugoplasirani. To se kod mene primilo, krenuo sam na prvenstva, došao u Beograd 1964. godine, postao prvak Juge na 3.000 metara i tako je krenulo. Bronzani na 5.000 metara, na prvenstvu Balkana, pa je došla vojska, sportska četa, gde sam trenirao sa Franjom Mihalićem. On je bio moj uzor. Mihalić je bio nosilac srebra na OI u maratonu. Želeo sam da se svira naša himna, ali sam bio jednom sedmi u finalu, te dve trke, na 10.000 metara, su me iznenadile, to je bilo mnogo za tri dana. Bilo je prenaporno, međutim, tako je bilo i drugima. Na EP sam bio četvrti i peti na 10.000 metara”.

Vaš rekord na 10.000 metara je još uvek aktuelan?

“Da, čitavih 55 godina važi, aktuelan je, i 16. maja sam pozvao drugare, ministra sporta i još neke prijatelje…Ako neko ne može da obori rekord čak pola veka znači da je vredan, a postavio sam ga 1971. godine”.

Pored toga što ste bili selektor u ASS obavljali ste još neke funkcije?

“U Sportskom savezu Srbije bio sam gen. sek. 13 godina, pa u sportskom društvu Crvena zvezda, jedan mandat, sportski direktor ASS…i iz SSS otišao sam u penziju”.

Kažete da Vam je sport sve dao?

“Pa sedam meseci sam ležao u gipsanom koritu, nisam bio pokretan, kasnije imao sam i tuberkuloza pluća, ali mi je sport sve dao. Nikada, kasnije, nisam bio bolestan”.

Uvek aktuelno pitanje, srpska atletika danas?

“Angelina Topić, Adriana Vilagoš, koja je ostvarila zapažene rezultate na poslednjim takmičenjima…Ne može uvek da se ostvari planirano, kao nedavno kod Angeline. Bila je spremna za mnogo više, kao i Bošković, Mitrović…Ivana Španović još istražuje novu disciplinu i nije rekla svoju konačnu reč. Može mnogo u troskoku, ima i volje i potencijala”, zaključio je Dane Korica.

Đurđe Mečanin / Kablarnet.rs