Весна Алексић је тренутно један од најпопуларнијих и најнаграђиванијих аутора српске књижевности за децу. Дугогодишњим преданим радом, професионалним педагошким усмерењем и невероватним талентом да уочи детаље свакодневног живота и да их у поетичном облику пренесе у своја дела – Весна Алексић је створила стабилну и препознатљиву поетику.

У новом роману Весне Алексић Птица на ветар, који је објавила Пчелица, сви мотиви и тематско-мотивски спојеви имају потенцијал за велику причу, причу која ће да „узбурка јавностˮ, покрене полемике, пробуди духове… Међутим, Весна Алексић није писац скандалозних вести високих тиража, она је писац префињене лиричности, она је познавалац дечје душе.

У роману Птица на ветар постоји неколико наративних токова груписаних око неколико јунака, који се међусобно познају, друже, па се њихове приче преплићу и допуњавају. Међутим, покретач радње је сасвим бенигни догађај – случајна граматичко-правописна омашка, lapsus lingue, једне од јунакиња – Јер сам лепа? – уместо Је л᾽ сам лепа? Дечје, вршњачко задиркивање и исмевање, које се отргне контроли прераста у суровост, делује попут грудве снега бачене низ планину. Весна Алексић је генијално приказала колективно несвесно код деце, која су заведена неписаним правилима групе и у складу с тим се понашају. С друге стране, имамо младог појединца, још увек неформирану личност (али „дрво се савија док је младоˮ) која је свесна своје грешке, која је свесна свог нарушеног угледа, све би сада урадила другачије, не би допустила себи такву глупост, труди се да достојанствено издржи понижење, али понос попушта и она се строваљује и топи у бујици беса, а затим и суза. Сви су свесни да је шала отишла предалеко, али нико први не попушта…

Паралелно с овом причом, Весна Алексић развија мотив ирационалног страха и маније гоњења код усвојеног дечака коме удобност, топлина и љубав новог дома не могу да надокнаде трауме из раног детињства. Његово сећање на прошлост, умрлу мајку и болесног оца који не може да води рачуна о њему, иако магловито и нејасно, још увек је живо и моћно. То је његова птица у грудима која му не да мира и тера га да бежи и бежи… Једно такво бекство одвешће га под точкове аутомобила и право у болнички кревет, одељења интензивне неге. Требало је снаге да се птица на ветар победи и унесе мир у свакодневни живот.

Читавом књигом влада нека меланхолична атмосфера истрошене зиме на одласку која пролећу не допушта да дође. Смењују се киша и снег, сви су поспани и дремљиви, млади, а уморни од живота и наизглед безазлених проблема. На крају пролеће побеђује, коначно долазе дани неког ведријег и живљег живота. За разлику од истините приче која је Весни Алексић била мотивација, овај роман шаље поруке оптимизма. С пролећем као да су сви постали здравији, живљи, паметнији – завађени су се помирили, болесни оздравили, а глупост и страхови су побеђени!