Dis i Crnjanski su srodnici.
To bi moglo da se nazove zajedničarenjem, i to sa onim značenjem s kojim ovu reč upotrebljavaju teolozi. U rečniku teologije, reč „zajedničarenje” ima više značenjskih slojeva nego u rečniku razgovornog i ostalih funkcionalnih stilova. Za teologe, „zajedničarenje” jeste pripadnost svakog vernika sveopštem životu, pri čemu se, lično i originalno, ispunjavaju autentični zadaci, uz obavezno, svesno ili nesvesno, poštovanje svojevrsnog opštečovečanskog altruističkog koda.
Doslovno značenje reči „teolog” jeste „onaj ko govori o Bogu”.
Već je, gotovo čitavom znanom svetu, poznato da, na početku svih početaka, jeste Bog. „Na početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.”1Na samom početku Jevanđelja po Jovanu, reč je predstavljena kao emanacija Stvoritelja. U pesničkoj umetnosti, reč je materija kojom se otelotvoruje esencija smisla.
Tragajući za punoćom značenja, tragajući i za pravim znakom, pesnici-stalkeri tragaju za rečju koja, kad biva pronađena, postaje stvarnost u sprezi s pesnikom i, svojim sopstvom, pesnikovom snagom i dodirom sa onima koji imaju moć da je dodirnu dok ih ona dodiruje, stvara još stvarnosti. A stvorena stvarnost, u ovom slučaju pesma ili stih, postaje manifestacija sopstvenog arhetipa.
„Svemogućstvo svetom tajnom šapti
samo duši plamena poete.”2
Tako je pevao Njegoš, i znao je šta peva jer je pevao doživljano – znao je kako da peva. Poštovao je svaku upotrebljenu reč koja bi, poput tona kakve arije, bila na jedinom pravom mestu u partituri, za mudrosti iskazane muzikom bliskom Apsolutu.
Kad su nehajno upotrebljene, reči su udaljene od prapočetaka te odrođene od sopstvenog bića, unutar njih su veze okoštale i krte, sklone urušavanju i samouništenju, veze među njima su stereotipne, pa su proširivanja i produbljivanja u ovom prostoru nemoguća. Nesumnjivi dodir sa Apsolutom u poeziji jedino je tamo gde je i, punoćom značenja, melodijom i ritmom zvuka, manifestiran razlog sopstvenog postojanja pesme,njen iskon dat rečima, međusobnim vezama i mnoštvom unutrašnjih činilaca njihovih. To bi bio razlog koji „daje reč”. To je „poezija od reči”.
Ivana Pajić
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
