Dis i Crnjanski su, u svom stvaralaštvu, navodno, odstupali od pravila našeg književnog jezika i time ga, navodno, narušavali. Sama ova konstatacija predstavlja dokaz da je književna kritika, koliko god bila negativno orijentisana prema delima ovih pesnika, vrlo ozbiljno shvatala njihov značaj i mogući uticaj na „one koji dolaze”.
„Pripisivana im je nedovoljna jezička kultura, a pri tom se zaboravljalo da književni jezik u književnosti, posebno u poeziji, nije isto što i književni jezik moderne poezije koja oslobađa nove ’jezične mogućnosti’, kako bi rekao Stanislav Vinaver”9, tvrdi Novica Petković. U „Jezičnim mogućnostima”, vrlo detaljno je obrađena tema o potrebi da jezik poezije bude prostor-utočišta smisla, koje proširivanjem i produbljivanjem veza postaje višedimenzionalno, i o potrebi da se on, pri otelotvorenju misli i dela, preda „neimaru” – muzici.
U ovakvom prostoru su se Dis i Crnjanski kretali u raznim pravcima i različitim smetovima čime su postajali čuvari smisla kom nisu dozvoljavali da se slomi, a pritom su komponovali divnu muziku, koja začuđuje, ali se pamti. Nekad bi neveštom percipijentu značenja izmicala, a gramatika delovala povređeno. „Ali pošto filozofija poezije mora da obuhvati sve snage rečnika, ona ne sme ništa da uprošćava, ni da ukrućuje.”
Poezija Disa i poezija Crnjanskog jesu vapaj za bliskošću, osećaj blizine i povezanosti svakog i svega i osećanje prisustva onostranog, jedinog potpuno moralnog, koje je, iako metafizički i fizički udaljeno, ipak dostižno u reminiscencijama, u snu i u vidu i pogledu svega postojećeg i (može zvučati paradoksalno) nepostojećeg, čije se nepostojanje ovim negira (u poeziji je i to moguće). Sve to se može nazvati sumatraizmom, teizmom, u ovom slučaju, možda, panteizmom ili panenteizmom, ili, još uvek nedokučivim, zvezdanim moralom. Zar u tome nije očigledno osećanje smisla života?! Zar u toj poeziji nisu očigledni „zvezdano nebo iznad nas i moralni zakon u nama”?!
Možda sličnosti u biografijama imaju, a možda i nemaju veze sa ovom srodnošću dvojice pesnika.Obojica su bili provincijalci. Neko vreme provincijalci u Beogradu, što nije bilo lako ni za koga, a najmanje za pesnike.
Obojica su doživeli rat, u stvari, bili su i ratnici. Obojica su bili ratni izveštači. Obojica prosvetni radnici. Obojica su bolovali. Obojica su imali srećne ljubavi, ali nesrećne okolnosti za njih. Obojica su se mnogo selili. Obojica su bili apatridi. I smrtna tragedija ih je porodično povezala. Rođena sestra Vide Crnjanski, životne saputnice Miloša Crnjanskog, utopila se, sa svoje dvoje dece, sa Disom.
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
Ivana Pajić
