Postoji hipoteza da žitelji američkog kontinenta nisu bili u stanju da percipiraju prvi brod konkistadora koji se pojavio na horizontu jer nisu imali sa čim da ga uporede.

Pesnici su, u skladu sa svojom vokacijom da čuvaju utočište smisla, uvideli koliko je značajno gledati, videti, umeti videti, i osećali su moćan pogled iz svega postojećeg i nepostojećeg što ih okružuje.

U pesmi „Tamnica” nalaze se „oči zvezda”, oči lirskog subjekta iz kojih „beže oči zvezda”, oči koje je on počeo da okreće „daljinama sivim”, zatim, „pogled trava / I noći, i voda”, gde on oseća sebe, kao što oseća sebe i u očima što ih vidi njegova snaga, „što zovu kao glas tišina, / Kao govor šuma, kao divna draga / Izgubljenih snova, zaspalih visina”. U pesmi „Oči” našle su se bistre i nevesele oči drage, u kojima lirski subjekat želi da ostavi za sobom svoje tužne misli, ali se, „poguren i crn”, toliko puta, zagleda „kroz prozor u proplanke daleke”, gde miluje „bludne i meke / velike oči bilja”. I jedan i drugi lirski subjekat su viđeni i vide, i osećaju poglede odande odakle ih manje osetljivi ne bi ni zamislili. „Oči zvezda”, o kojima je toliko pisano, možda su plod personifikacije, oživotvorenja zvezda, ili dvostrukog oživotvorenja – zvezda i života samog, što nas, u ovom radu približava pretpostavci o pogledu Tvorca, o odnosu stvaralačke prirode samog Stvoritelja prema stvorenoj prirodi. Ne mora se uvek polaziti od „zapete na pogrešnom mestu”. Možda zapete odvajaju umetnutu rečenicu; možda je to „onaj život sa očima zvezda”, možda život kao sastavni deo ima zvezde, a zvezde gledaju svojim očima, gledaju lirskog subjekta; možda je to „život sa suzom” koja pripada lirskom subjektu koji pripada životu jer je u njemu, jer je tu „pao”; možda suza može da „nesvesno sija” jer, koliko god da je oživotvorena (pretpostavimo i ovde personifikaciju), ne mora biti svesna svog sjaja (što je još očiglednije ako je upotrebljena kao simbol katarzičnog bola), a ako nije personifikovana, značenje je doslovno (mada, pretpostavljam da je ovde problematična upotreba priloga umesto prideva, što je u pesničkom prostoru i lepo i moguće, pogotovo kod Disa). Ako bismo bili malo slobodniji, mogli bismo da kažemo da, možda, zvezde, koje svojim očima vide lirskog subjekta, svojim bićem obasjavaju njegovu suzu, pokroviteljski joj dajući sjaj kao znamenje bliskosti ili je, možda, obratno (takođe, u poeziji je moguće); a možda je sijanje, i zvezda i suze, znamenje bliskosti, zbivanje koje povezuje sve ono što je kadro da sija.

Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.

Ivana Pajić