Овом приликом желимо да вам представимо нашу успешну земљакињу,  Ану Смиљанић, чланицу нашег Удружења Чачана у Београду. Ана је рођена је у Чачку где је завршила основну школу, а потом и чачанску Гимназију. По завршеним студијама медицине у Београду, специјализирала је педијатрију. Kао врстан педијатар запослена је на Институту за неонатологију у Београду где са најбољим српским стручњацима из те области свакодневно бије битку за животе наших најмлађих тек рођених беба. Поред медицине, Анина велика љубав је књижевност. Последњих неколико година представила се српској књижевној публици прво својим песмама, а потом и кратким причама. Објавила је три збирке поезије, “Перформанс”, “Фиеста” и “Видела сам те изблиза”. Већина Аниних песама и прича су љубавне тематике. У припреми је њена четврта књига кратких прича и песама која ће ускоро угледати светлост дана на радост њене све многобројније публике. Ана је поносни члан Удружења књижевника Србије и Српског лекарског друштва. Можда је баш та симбиоза лекареке етике, пожртвовања и племенитости, као и књижевне инспирације и надахнућа нека права мера и путоказ који Ану води кроз живот.

Анин порив за исказивањем својих мисли, жеља и осећања кроз стихове прати је још од студентских дана, па и раније. На охрабривање пријатеља одважила се да се пре неколико година поезијом представи публици, прво преко друштвених мрежа, а потом и својом првом књигом. Арте асоцијација, међународно удружење уметника, јој 2017. године додељује награду за “Песникињу године”. У македонском часопису “Стожер”, који издаје Удружење македонских књижевника, објављено је више Аниних песама преведених на македонски језик. Наставком њеног литерарног рада ређала су се и признања, како у земљи, тако и у иностранству.

Од Аниних међународних књижевних награда издвојићемо следеће:
– Међународна награда “La voce dei Poete” – Verbumlandiart Regione Lazio, 2019.године у Ватикану, Рим, Италија, за песму “Звона стих”
– Међународна награда за књигу године, за збирку поезије “Видела сам те изблиза” 2019. године. Награду је доделила Фонтација “Такец” из Битоља, Македонија
– Међународна награда за “Песникињу године” у 2019. години у Македонији, са наградом под називом “Безвремена жена”, коју додељује Фондација “Такец”, Битољ, Македонија
– Међународна награда “Бранислава Bајс Папуша” 2019. године, коју додељује Удружење ромских књижевника поводом 8. априла, Светског дана Рома
– “Специјална награда” за причу “Заклињање” 2020. године. Награду додељује VerbumlandiArt асоцијација, са седиштем у Италији

Поред међународних, Анино стваралаштво препознато је и у Србији, тако да је и ту овенчана признањима од којих издвајамо књижевну награду “Душан Матић”, за очување и неговање књижевног стваралаштва, коју додељује Kњижевни клуб “Душан Матић” из Ћуприје.

Овом објавом желимо да скренемо пажњу на дело наше драге земљакиње госпође Ане Смиљанић. Иако већ позната добром делу српске, и делу међународне књижевне јавности, са Аниним опусом недовљно су упознати како Чачани у Чачку, тако и Чачани у Београду. Надамо се да ће се то врло брзо променити и да ћемо ускоро имати прилику да се са Аном дружимо на промоцији њене следеће књиге “Глумиште немих сенки” која ће ускоро изаћи из штампе.

ПОСЛЕ РАСТАНKА

Ја сам тебе
населила у себе
– у своје собе.
Више не самујем.

И ја сам тебе уселио
на плаве зидове
моје спаваонице
– више нисам сам.

Баш нам је лепо сада.
Овако спојени,
и између нас
пола града.

Сад више није важно
ко си ти,
а ко сам ја.
Ти си увек желео да ме дижеш у небо,
а ја, увек да ме јуриш
по зидовима.                                                
                                    Ана Смиљанић

СНАГО

За овај тренутак живота
кад затрепери моја снага,
десетак редова написах
док зидови зуре избројани,
и ја окренута зидовима
чамим са длановима
високо ка небу.

Човек познат улази у собу,
изабран по сату и сакоу,
високом челу… Опет десетак
редова о њему, и то је све.

Плафон је заиста био ту и раније
и опет је кроз њега небо
читало моје дланове
и опет ништа нашло није.

Снага стеже и леже се громада
у врату, грудима… Леђа се распукла
од креча. Kо кривац пред стрељање
хтела бих се ухватити за своју врбу,
за љуљашку… Ал’ под, за ноге срастао.

У дупљама очију осећам врелину ватре,
као да је намерно разгоревам
да не згасне. Пуштам лагано,
да би капало на стопала, на под.

              
С поштовањем,