Filip Arsić nam priča o svojim doživljajima tokom boravka u Kini – zemlji ogromne populacije i jedinstvene kulture. Prvi put je posetio Kinu 2018. godine na poziv Nikole Maslarevića i Zorana Glintića, kada je sleteo u Guangdžou. Njegovo konačno odredište bio je Šendžen, a iskustvo koje je stekao ostavilo je dubok utisak na njega. Provincija u kojoj je boravio broji oko 300 miliona ljudi, što znači da je svaki grad u njoj ogroman i prepun života. Po povratku u Srbiju, razmišljao je o mogućnosti da ponovo ode u Kinu.

Mart 2019. godine donosi novu priliku za povratak u ovu azijsku zemlju. Filip je ovaj put sleteo u Hong Kong i nastavio do manjeg grada sa šest i po miliona stanovnika, gde je proveo 11 meseci radeći u akademiji sa decom. Mališani, stari između tri i po i četiri godine, pokazali su mu izazove kineskog sistema sportskog obrazovanja. “Kinezi nemaju sistem košarke poput našeg”, objašnjava Arsić, dodajući da su roditelji te treninge plaćali i do 2.500 evra godišnje.

Jedan od najvećih izazova bilo je uspostavljanje sistema rada s obzirom na to da kineski mentalitet često ne ostavlja prostor za promene. Unutar profesionalne košarke susreo se s drugim trenerima iz Srbije, ali se takođe suočio s nepredvidivim situacijama, poput nemogućnosti da poseti Srbiju kada mu se rodila druga ćerka.

Arsić je radio kao nastavnik fizičkog, trenirajući veliki broj učenika i akademskih studenata, a njegov rad donosi uvide u kompleksnosti kineskog društva – od njihovog obrazovnog sistema do razlike između urbanih i ruralnih sredina. Njegova iskustva reflektuju različite aspekte kineskog društva: od savremenog načina života do tradicionalnog uređenja porodice. Kroz priče o kulturološkim razlikama i društvenim izazovima, Filip zaključuje svoj narativ o zemlji koja je za njega istovremeno fascinantna i izazovna.

Prenoseći deo svoje priče, Filip Arsić osvetljava složenost kineskog načina života i ostavlja nas da razmislimo o prilikama koje svet nudi onima spremnim da istražuju dalje od svojih granica.

Đ.M.

Prvi put je otišao u Kinu, na letnji kamp, 2018. godine, a pozvao ga je Nikola Maslarević odnosno Zoran Glintić. Tada je sleteo u Guangdžou. Konačna odrednica bio je Šendžen.

“Samo ta provincija ima oko 300 miliona stanovnika što znači da gradovi imaju po 20 miliona. Rute između gradova su ogromne. Po povratku u Srbiju je razmišljao o boravku i radu u Kini”, priča nam Filip Arsić.

U martu 2019. godine Arsić je ponovo otišao u Kinu.

“U Čačku sam okončao sudijsku, trenersku, fitnes karijeru…Sleteo sam u Hong Kong pa u manji grad od šest i po miliona stanovnika. Radio sam u akademiji, 11 meseci, i tu sam se susreo sa decom od tri i po do četiri godine. Tu decu sam trenirao što mi je bilo šokantno. Kinezi nemaju sistem košarke poput našeg, škola košarke, pioniri, kadeti, juniori…Imaju svoju prvi ligu CBA. Radili smo u privatnoj kompaniji gde svako može da dođe, plati i trenira. Roditelji su taj paket plaćali 2.500 evra, na godišnjem nivou, ukupno 40 treninga. Radio sam sa decom od četiri do 15 godina”, kaže Arsić junior.

Teško je bilo uspostaviti sistem.

“Kinezi razmišljaju mi znamo kako znamo i to je to. Probamo da korigujemo stvari, ali što su oni naumili je tako. U Kingdao Iglsu je trener Vlada Vukoičić, bio je Slobodan Klipa, Mladen Jegdić i milanovčanin Vlada Ružičić. Vidimo se i samo potvrdim činjenicu da trener mora da se prilagodi kineskom sistemu”.

Nisu Vas pustili da dođete u Srbiju kada Vam se rodila druga ćerka.

“U Šangaju sam, u karantinu, boravio 14 dana. Smeštaj vi plaćate, preskupo je, od 500 do dve i po hiljade evra. Imao sam sreću da mi je te troškove kompanija finansirala. Bio sam profesor fiskulture, trener i trener njihovog profesionalnog tima”.

Kao nastavnik fizičkog imali ste oko 450 učenika, svake godine.

“Bilo je tu akademskih studenata i sa DIF-a koji se usmeravaju za košarku. Na univerzijadama, oko 30 univerziteta, dva puta smo bili drugoplasirani, a poslednje godine prvi. Bio sam pomoćnik u timu košarkašica”.

U Kini najpopularniji košarkaš nije Majkl Džordan.

“Nije, već Kobi Brajant. Igrali smo u sali čiji teren je posvećen Kobi Brajantu. Tokom 2024. godine prešao sam u Ćingdao gde su došli i naši treneri. Radim kao profesor, od prvog do petog razreda, a midl škola su učenici šestog, sedmog i osmog razreda, ali i sa igračima iz kluba”.

Vaša kineska iskustva…

“Imaju komunistički sistem, povezan sa kapitalizmom, puno se zida, gradi…Moj utisak je da će Kina da se prepolovi jer mlađe generacije ne razmišljaju o natalitetu. Kineska tradicija je da se deca mlada uzimaju, dobiju decu, postoje ugovoreni brakovi. Partija vodi priču, sve je najsavremenije, elektronski, keša gotovo nema, plaćanja se obavljaju telefonom. Hrana se može poručiti u svako doba dana i noći. Cene su niže u odnosu na Srbiju. U velikim gradovima i otuđenost je ogromna, ljudi se ne vide po tri godine”.

Komunicirate na WeChat – u, Vaše zajednice naših ljudi:

“Sa VPN otvarare Google jer Kina kontroliše internet i šta ulazi, od informacije,  u zemlju. Kada bi se uvela demokratija to bi bio kraj Kine, naravno to moje mišljenje. Bolesno su bogati i prepuni skorojevića. Ljudi nisu baš obrazovani, a stekli su mnogo novca. Deca idu u privatnu školu gde morate da ih fotografišete u nemogućim situacijama, kako je obedovalo, koliko, kada se nasmejalo…Profesori više vremena posvećuju fotografisanju dece, slanju fotografija roditeljima, nego što rade na vaspitavanju i učenju dece. Dešava se da u dvojezičnim školama deca, prvih razreda, ne znaju koja im je leva, a koja desna ruka. Skaču, viču, sede na stolovima…U internacionalnim školama se deca selektiraju”.

Ipak, novac diktira i ocene.

“Školarina po semestru ili godini ide do 100.000 evra. Deca se tretiraju kao mušterije, a one su uvek u pravu. U državnim kineskim školama još uvek je dozvoljen lenjir ili ćuška. To donekle opravdavam jer deca nemaju samo prava već i obaveze. Zastupnik sam obrazovanja, discipline, obraza, da ne obrukaš ime roditelja…Problem u Kini je što su se ljudi obogatili, što imaju milijardere, a imaju i ljude koji žive bez vode i struje. Muškarac u Kini mora da ima kola, stan da bi se dobro oženio. Znači, roditelji moraju da ulažu u dete…Naša srednja klasa je siromašna u Kini. Hrana je povoljna, struja je oko 3.000 dinara mesečno, gas oko 1.000 dinara…Kinezi sve kopiraju, ali je falsifikat bolji od originala. Kina je postala većinski vlasnik inostranih fabrika, tokom korone, kada su svi odlazili”, završava današnji razgovor Arsić..