PET NA PET – Vladimir Micov: Škola i obrazovanje su za svakog mladog sportistu na prvom mestu (Iz naše arhive)
Košarkaš Milana rado se priseća dana koje je proveo u Beopetrolu i podgoričkoj Budućnosti!
IZ NAŠE ARHIVE:
Košarkaš Vladimir Micov ima bogatu igračku karijeru tokom koje je nastupao za košarkaške velikane poput Budućnosti, Partizana, Kantua, CSKA, Galatasaraja i sad Milana. Vladimir je osvajao šampionate Srbije, Crne Gore, Rusije, Italije, VTB ligu, Evrokup sa Galatom…
1.Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport i koji?
“Da, karate i fudbal, želeo sam da postanem golman. Čak sam sa devet, deset godina išao u FK Bežanija. Ipak, u to vreme, u blokovima se igrala košarka koja je postala moja velika ljubav. Rano sam počeo sa košarkaškim aktivnostima jer nisam imao ni sedam godina. Sećam se tata me je zimi vodio na stari DiF, leti na Adu. Tamo sam prvo gledao kako on sa drugarima igra basket, a kad sam malo odrastao davali su mi neku pariju da odigram, da se malo preznojim”.
2.Ko Vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?
“U vreme stare Jugoslavije bili smo košarkaška velesila i uzora je bilo sijaset. Pokušavali smo da te vrhunske igrače kopiramo na basketu u blokovima. Uveliko se igrala košarka, bili smo ‘napaljeni’ kao sadašnji dečaci pojavom Novaka Đokovića”.
- Klub koji nosite u navijačkom srcu ?
“Iz mlađih dana KK Beopetrol koji se na žalost ugasio. Bio je sjajan klub za mlade igrače u kom su stasali Kosta Perović, Luka Bogdanović, Branislav Ratkovica…Sećam se bili smo kadetski prvaci države”.
4.Da li ima utakmica koje su ostavile dublji trag u vašem sećanju?
“Rano sam, sa nekih 20 godina, otišao u inostranstvo pa je takvih mečeva realno bilo. Sećam se svog prvog Fajnal – fora koji je održan u Londonu. Polufinale CSKA i Olimpijakos, a mi smo gubili sa 20 poena razlike na poluvremenu. CSKA je veliki klub koji je navikao na trofeje, predsednik je ušao na poluvremenu i bilo je vatreno u svlačionici. Nije pomoglo, doživeli smo poraz od sedamnaest poena. Ta utakmica i taj detalj urezali su se u sećanje kao jedno loše iskustvo. Takođe, iz mlađih dana sećam se prelaska iz juniora u prvi tim. To je najgori period za svakog igrača. Napravio sam dobar potez i otišao u Budućnost. Podgorica je tad bila dobra, zdrava sredina za mlade košarkaše. Trener je bio Dejan Radonjić, radio je sa nama ‘klincima’ i napravio je čuda”.
- Životni i sportski moto?
“Sa svojih 34 i po godine slobodan sam da pružim savet mladim košarkašima. Škola i obrazovanje su na prvom mestu. Recimo, profesori mi nisu izlazili u susret i imali razumevanja za moje treninge, utakmice…Četvrtu godinu završio sam kao vanredni đak. Šta ako košarkaš ne ispliva, ako ga ‘pojede mrak’, zbog toga je škola pod brojem jedan. Za sport je važan talenat, ali je osnova rad i samo rad. Naravno, i sreća je bitan faktor”.
Nela i Đurđe MEČANIN
