Vek fudbala kraj Morave – Dragan Marković Marko, treći deo..
U Borcu je proveo četiri godine, a u tom periodu igrači nisu mogli u inostranstvo pre 28 godine. Delio je “dobro i zlo” sa Marecom, Božecom, Vujicom, Banom Stojanovićem, Šulom, Čapljom…
U Prvoj ligi ste igrali protiv Šukera, Savićeića, Mijatovića…
“Većina tih igrača su igrali sa obe noge. Nikada nisi znao šta će da urade. Savićević je loptu držao na metar igledao je na kojoj nozi stojiš, dribling baš nezgodan. Piksi takođe, Šuker te drži za ruku, ne možeš da mu priđeš, a bio je elegantan igrač”, kreće sa trećim delom Marko.
Svojevremeno nisam bio pobornik stavova starih igrača da je u njihovo vreme sve bilo bolje. Sada me brinu stavovi mlađih, da od njih sve počinje. Te stvari treba pomiriti i naći sredinu.
“Uf, pa sada je sve savremenije, nije isto. Zvezdin uspeh u Bariju se valorizovao kao sadašnjim premijama za jednu utakmicu. Sve je otišlo mnogo, mnogo daleko”.
Nikada neću zaboraviti, da ste sa nama, malo mlađima, igrali fudbal na “livadici”?
“I sada mogu da nacrtam gde sam sve igrao, na kojim poljanicama…To nam je bio život”.
Bavite se trenerskim poslom?
“Da, uzeo sam da treniram Slatinu. Dobro je što deca treniraju”.
Koliko gledate fudbal?
“Više volim decu da pogledam…Prošle godine sam pogledao jednu prijateljsku utakmicu Borca. A nedavno sam pošao pa je bilo zabranjeno za publiku. Pratim velike utakmice Lige šampiona. Sećam se, a dokumentovaću fotografijama, koliko je bilo navijača. U gradu su nas svi doživljavali kao svoje, bili su iskreni poklonici Borca. I danas na prepoznaju u “čaršiji”.
Ko je bio golman u Vaše vreme?
“Branio je Simeunović, bio je dobar, branio je penale. On je rođak sa Zvezdinim golmanom Simeunovićem…Eto malo smo se setili nekog mog igračkog perioda”, zaključuje Dragan Marković Marko.
Đurđe M. / Kablarnet.rs
Vek fudbala kraj Morave – Dragan Marković Marko, treći deo…
Zamislite zlatne dane fudbala kraj rečne obale Morave, uz sjaj sunca koji prolazi kroz krošnje. Dragan Marković Marko, ime koje je ostavilo neizbrisiv trag na stadionima, prenosi nas u prošlost kroz svoje iskustvo u Borcu. Te četiri godine, kada granica za odlazak u inostranstvo beše čvrsta kao stene, vreme su koje je delio sa fudbalskim legendama – Marecom, Božecom, Vujicom, Banom Stojanovićem, Šulom, Čapljom i mnogim drugima.
Prva liga tada je bila oaza pravih majstora igre – Šukera, Savićevića, Mijatovića… Svaki od njih imao je svoju čaroliju sa loptom. Savićevićev dribling, Piksijeva lukavost, Šukerova elegancija – svaki pokret bio je nepredvidiv. Kako Marko kaže, tada nisam bio sklon mišljenju da je “sve bilo bolje u naše vreme.” No, brine ga što mlađi veruju kako fudbal počinje sa njima. Možda je istina negde između.
Kao trener, Marko nastavlja da inspiriše mlade generacije, dajući im priliku da i oni jednog dana pričaju svoje fudbalske priče. “Dobro je što deca treniraju”, kaže nam. Na livadicama je oslikan njegov mladalački entuzijazam i ljubav prema igri, koja nikad ne bledi. Život je fudbal, fudbal je život.
Kako vreme prolazi, uspomene ostaju zabiležene u srcu i na fotografijama – svaki zvižduk publike, svaki osmeh navijača. “Uvek su nas doživljavali kao svoje,” prisjeća se Marko s ponosom dok ga ljudi i danas prepoznaju na ulici. Uz nostalgiju, Marko završava svoje sećanje samo pitanjem: “Setimo se zajedno tih dana kada nas je fudbal spajao.”
