U Lazarevcu, gde je pohađao srednju Tehničku školu, pored fudbala bavio se i košarkom. Difovac Paskval Malanovski osnovao je KK Kolubara i srednjoškolci su na časovima fiskulture igrali košarku. Bio je jedan od prvih igrača koji je registrovan za KK Kolubara.

“Takođe, počeo sam da treniram fudbal u Kolubari gde mi je i prva regostracija. Pre podne sam trenirao fudbal, a uveče košarku”, priča nam Dušimir Prika Vulović.

Konačno je pala odluka da se posvetite fudbalu?

“Tako je, morao sam da presečem i donesem odluku. Jasno je zašto sam se opredelio za fudbal, bio je popularniji. Zbog fudbala su se i ratovi prekidali”.

Neki uzor ili fudbaleri koje ste voleli?

“Vratio sam se u rodni kraj, igrao za Rudar, i tu su me prozvali Poslovođa, po Franji Vladiću iz Veleža. Možda je Vladić jedan od uzora mada najviše volim Pižona Petrovića”.

Ko je borčev igrač veka?

“Nisam gledao Dušana Radonjića jer je Ćuka 1977. godine završio igračku karijeru i postao trener. Tada sam stigao u Borac gde sam na treninzima video da je bio vanserijski igrač. U Čačku vlada mišljenje da je Ćuka u fudbalu ono što je Radmilo Mišović bio u košarci – najbolji! Tu su i Ćirko, Rajevac, Deda, Šajče, Cike Đorđević…Kasnije su pristigli Bane, Marec, Šušić, Čaplja…Bilo ih je puno”.

Imali ste bogatu igračku karijeru. Koliko je trajala?

“U Kuvajt sam otišao 2001. godine. Pre toga postao sam pomoćnik u FK Borac, a posle i prvi trener. Inače, bio sam igrač i trener Prislonice, BIP – a…Dakle igrao sam od 1969. do 1999. godine”.

Najveći uspesi?

“Osvajanje Kupa Srbije, kvalifikacije za ulazak u viši rang, a sve to za 13 i po godina koliko sam nastupao za Borac. Novinar iz Pirota, na 60. rođendan kluba, mi je rekao da sam treći strelac i među pet igrača po broju nastupa. Nadam se da mi je dao tačan podatak. Mislim da mi je najbolja godina u klubu bila kada sam se vratio iz Sutjeske, 1983. godine. Jedini sam odigrao sve utakmice, 34, četiri u kupu i prijateljske sa Partizanom i Zvezdom. U Zvezdi su igrali Mrkela, Elzner, a drugi gol Ivkoviću sam ja dao. Čuvao sam Janjanina, a na stadionu je bilo nikad više publike”.

Najveći trenerski uspeh?

“Pa ulazak Poleta u Drugu ligu, u isti rang sa Fudbalskim klubom Borac. Bio sam trener Grebića. Nakon toga sledećih 19 godina proveo sam u Kuvajtu”.

Posebno se sećate nekih kvalifikacionih utkmica?

“Prva sa Radničkim po kiši i gradu kada ih je Ćirko razbio. U Priboj nisam išao jer je Ćuka znao da igraju grubo. U trećoj utakmici, protiv Ilirije, trener Radonjić me zagrlio i rekao da igram kao na treninzima. Od tvoje igre zavisiće i rezultat. Dobili smo sa 3:1 i to nikada neću zaboraviti. Čačani ne mogu da shvate šta je Borac značio u staroj državi. Koliko je bio poštovan i cenjen”.

I pored svih problemčića?

“Pa evo i primera. Krenuli smo za Nikšić, misim da je bio mesec mart, hladno…Iz kutija smo izvadili hleb, pečenje i to smo ručali. U Borcu se vodilo računa o svakom dinaru, znali smo za red. Kod Boka Kojića, doktora, nas četvorica smo delila jednu kiselu vodu, kad pobedimo može jedno pivo. Kada bi se radila anketa, u staroj Jugi, 80 odsto ljudi bi se setilo Borca. Što se kaže, opružali smo se prema guberu”, zaključuje u ovom prvom delu Prika Vulović.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

Upoznajte jednu od najživopisnijih ličnosti našeg fudbala, Dušimira Priku Vulovića, koji nas kroz svoja bogata sećanja vodi u prošlost srpskog sporta! Ovaj strastveni fudbaler i košarkaš iz Lazarevca pričao nam je kako je njegov sportski put tekao između dve omiljene igre – fudbala, koji je naposletku osvojio njegovo srce, i košarke, koja mu je bila prva ljubav iz đačkih dana.

U doba kada su se veliki ratovi prekidali zbog fudbala, Prika se odlučio za ovaj popularni sport koji je ispisao mnoge herojske priče. Od prvih fudbalskih koraka u KK Kolubara, do povratka u rodni kraj gde je poneo nadimak „Poslovođa“, po slavnom Franji Vladiću – njegovo ime postalo je sinonim za predanost i ljubav prema fudbalu.

Prika je podelio i sećanja na legendarne igrače koje je gledao i koji su mu bili uzori – od neponovljivog Ćuke, do idola Pižona Petrovića. Sa ponosom se priseća uspešnih godina provedenih u FK Borac, gde je za 13 i po godina doprineo osvajanju brojnih trofeja i uspehu kluba. Kako sam kaže, najbolja godina bila mu je 1983, kada je kao povratnik iz Sutjeske odigrao rekordne 34 utakmice i postao deo najlepših fudbalskih trenutaka sa timovima kao što su Partizan i Zvezda.

Nakon igračke karijere, njegov trenerski angažman bio je jednako impresivan – od vođenja ekipa kao što su Prislonica i FK Borac, do uspeha u inostranstvu, u Kuvajtu, gde je proveo čak 19 godina. Prika sa mnogo emocija priča o kvalifikacionim utakmicama koje su ostale neizbrisiv deo njegove fudbalske priče, bili to kišni mečevi protiv Radničkog ili odlučujuće pobede iz Čačka.

Tokom dugogodišnje karijere, s mnogo topline i osmeha sećao se kako su se timski duh i prijateljstvo izgrađivali čak i u skromnim uslovima, deljenjem hleba i pečenja na putovanjima, i kako su sitnice poput jedne flaše kisele vode ili piva nakon pobede činile svaki napor vrednim.

Pratite nas i u narednim objavama, gde ćemo zajedno sa Prikom rasplesti još mnoge fudbalske zavrzlame i vratiti se u dane kada je Borac bio više od kluba, a fudbal više od igre!

P.S.

Slobodno, u komentarima, ostavljajte Vaših najboljih jedanaest igrača Borca, svih vremena. Može i Vaše mišljenje o najboljem igraču veka…(“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”.)

Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs