Trener Aleksandar Ivković populani Aco Šerif svojevremeno je bio i trener petlića čačanske Slobode. Mnogobrojnu decu regrutovao je i za klub iz Kolonije pa je tako pozvao i tadašnjeg mališana Gorana Milovanovića.

“Odrastao sam na igralištu Slobode, a Aco me je pozvao na jednu utakmicu. Došao sam, i sećam se kao da je juče bilo, izvodio se slobodan udarac. Pored lopte stajali smo Nikola Majstor i ja. Dogovor je bio da se Nikola zaleti, ali da ja izvedem slobodnjak. Ipak, Nikola je uputio udarac, pobesneo sam, skinuo dres i nikada se, igrački, nisam vratio na Slobodino”, priča nam Hadži Goran Milovanović.

Otišli ste u Borac?

“Da, do svoje 19 godine. Tada je trebalo da pređem u prvi tim. Treneri su kazali da ne posedujem kvalitet pa sam otišao u užičku Slobodu. Iz Užica sam prešao u Radnički, iz Kragujevca u Ofk Beograd, a sa Stare Karaburme u Bundesligu”.

Bili ste prvi igrač iz Čačka koji je igrao u nemačkoj eliti?

“Moram da istaknem da su me u Borcu napravili Dule Marić i Mihailo Kolarević, a i da danas žalim što nisam igrao za prvi tim Borca. Trenirali su me još Ćuka i Ćirko. Što se Bundeslige tiče, pored mene su, u njoj igrali još Branko Jelić i Krupniković. Mislim na ovaj deo Srbije. Prvi sam stigao u Hanover”.

Po Vašem mišljenju ko je najbolji igrač Borca, svih vremena?

“Mislim Jovan Gojković – Cune. Takođe, kako su svi govorili, Ćuka Radonjić, bio je odličan kao i Neško Milovanović”.

Šta je najveći domet Borca?

“Kada je Stanimir Prelić – Cane vodio klub. Ušli smo u Prvu ligu.Takođe, kada smo sa Milovanom Rajevcem  igrali u Evropi. Miki nam je obezbedio i dve utakmice sa čuvenim Ajaksom”.

Kazali ste mi da ste, u poslednje, vreme tihovali i razmišljali?

“Prilično. Pa sin mi igra u Portugaliji, a planira da živi u Beogradu. Takođe, ćerka mi je udata za fudbalera, brat mi je trener pa se može konstatovati da smo fudbalska familija. Bez lažne skromnosti, 23 godine sam se školovao, stigao sam do doktorske disertacije i branim rad na temu “Diplomatija u sportu”. Odlučio sam da se ne bavim diplomatijom već da se isključivo posvetim fudbalskom agenturom. Menadžer ili fudbalski agent”.

To ste već sa puno uspeha radili?

“Time ću se baviti do kraja svog života. Poznato je da sam zastupao Mikija Rajevca, Gorana Stevanovića, Živadinovića, Miću Sredojevića, Vahida Halihožića, Srđana Vasiljevića, Ristovskog…Što za Ganu, što za celu Afriku. Od igrača Princa Tejga, Dijaru…Sve igrače koje sam doveo bili su krem igrači, najbolji u svojim klubovima. Ponovo idem na varijantu Afrika – kratko Srbija i potom Evropa, poput Asamoe koji je u Udine stigao za 50.000 dolara da bi u Juventus otišao za 32 miliona evra”, konstatovao je Hadži Goran Milovanović.

Koga od srpskih agenata najviše poštujete?

“Peđu Mijatovića koji trenutno ne radi taj posao. Potom, Zorana Stojadinovića, Ranka Stojića i Darka Ristića. Međutim, vraća se još jedan mačak pa će se ostali miševi razbežati”.

Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs

Vek fudbala kraj Morave: Priča Hadžija Gorana Milovanovića

Narod kaže, “Kad mačka nema, miševi kolo vode”, a Goran potvrđuje i dodaje “vratio se i mačak”

Vreme teče, ali se sećanja na fudbalske početke kraj Morave nikada ne brišu. Jedna od nezaboravnih priča dolazi od Gorana Milovanovića, poznatijeg kao Hadži, koji sa posebnim žarom opisuje svoj put kroz svet fudbala. Njegova priča započela je na igralištu Slobode, gde je trener Aco Šerif prepoznao potencijal mladog Gorana i pozvao ga da se pridruži timu.

“Sećam se utakmice kao da je bila juče. Bili smo spremni za slobodan udarac, a dogovor je bio da ja izvedem šut, ali je Nikola Majstor preuzeo inicijativu. U svom razočaranju, skidao sam dres i napustio sam Slobodu”, deli sa nama Goran.

Njegov put ga je dalje vodio ka Borcu, a potom i u užičku Slobodu, Radnički iz Kragujevca, Ofk Beograd i konačno u Bundesligu, kao prvi igrač iz Čačka koji je nastupao u elitnom nemačkom fudbalu.

“U Borcu su me oblikovali Dule Marić i Mihailo Kolarević. Prvi sam Čačanin koji je stigao do Hanovera”, ponosno ističe.

Kada su u pitanju legende Borca, Goran se bez oklevanja opredeljuje za Jovana Gojkovića – Cuneta i Ćuku Radonjića i Neška Milovanovića, kao vrhunske igrače. Seća se vremena kada je Stanimir Prelić – Cane vodio Borac do elitnih visina. Uz Milovana Rajevca došli smo do Evrope i utakmica sa čuvenim Ajaksom koje su zauvek ostale urezane u pamćenju.

Danas, nakon bogate karijere, Hadži Milovanović razmišlja o budućnosti. Njegova porodica je duboko ukorenjena u fudbalu, što ga ne iznenađuje. Kako kaže, “23 godine školovao sam se i posvetio sam se fudbalskoj agenturi umesto diplomatiji.” Sa dugogodišnjim iskustvom kao fudbalski agent, zastupao je nekolicinu velikih imena, a pred njim je još mnogo toga.

“Poštujem srpske agente poput Peđe Mijatovića, Zorana Stojadinovića, Ranka Stojića i Darka Ristića, ali verujte, ostali mali miševi će se razbežati pred velikim mačorom koji se vraća”, završava svoj osvrt Goran. Fudbalski svet i dalje ima mnogo da čuje od njega, a ovaj vek fudbala kraj Morave samo je jedan deo priče.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

P.S.

Slobodno, u komentarima, ostavljajte Vaših najboljih jedanaest igrača Borca (svih vremena). Može i Vaše mišljenje o najboljem igraču veka…(“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”.) Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs